Poput biblijskih pesnika i proroka iz davnih vremena, Merton nas poziva nazad na naše srodstvo jednih u drugima, u prirodnom svetu i u Bogu.
“Mi imamo ono za čim tragamo. Tu je sve vreme i ako usporimo i budemo mirni, ono će nam se objaviti”.
SMISAO
Ma kakav bio pad čoveka i njegove sredine, ma kako bio strašan njegov očaj, tako dugo dok je čovek, njegova mu čovečja narav neprestano govori da život ima smisao. To je, uostalom, jedan razlog radi koga čovek teži da se buni protiv samog sebe. Kada bi on mogao bez napora shvatiti smisao života, kada bi bez muke mogao ispuniti svoje konačne ciljeve, nikada ne bi posumnjao u vrednost postojanja. Ili, kada bi neposredno video da život nema ni cilja ni smisla, pitanje se ne bi više ni postavljalo. Ni u jednom ni u drugom slučaju ne bi on bio sebi takva zagonetka.
Naš život, kao pojedinačnih osoba i kao članova jedne smetene i stalno u borbi rase, očevidno nas izaziva da on mora imati smisao. Deo toga smisla još ne shvaćamo. Naša je zadaća u životu da otkrijemo taj smisao i da se uskladimo s njim. Stoga imamo razlog da za nešto živimo. Razvijanje življenja, rastenja i postajanja osobom, jest upravo postepeni porast svesti nečega što je nešto. To je iz mnogo razloga teška zadaća.
ISTINSKO I LAŽNO JA
“Konačno dolazim do zaključka da je moja najveća ambicija biti ono što već jesam. Da nikada neću ispuniti svoju obavezu da nadmašim sebe ako prvo ne prihvatim sebe, a ako sebe u potpunosti prihvatim na pravi način, već sam nadmašio sebe.“
Za Mertona, je " potpuno razvijeno ljudsko biće" bila osoba koja je bila angažovana u potrazi i za Bogom i za svojim istinskim ja - dve nerazdvojne potrage. Nemoguće je pronaći jedno bez pronalaska drugog. Kada osoba istinski pronađe Boga, ona također pronalazi svoje istinsko ja i obrnuto. Kroz rastuću slobodu i odgovornost za život, pojedinac postepeno postaje superiorniji od svoje sudbine kroz izbore koje je napravio.
Iz filozofije Konfucija, Merton je za izradio obrazac za potpuno razvijenu ljudsku osobu, obrazac koji je predložio i za monaha. Obrazac koji je izradio zasnivao se na četiri principa
- ljubavi,
- pravednosti,
- liturgiji ili obredima
- i mudrosti.
Ljubav na koju je Merton ovde mislio je duboko saosećajna ljubav, istinska empatija. Pod pravednošću je govorio o pravdi, činjenju stvari ne radi profita, već ni iz kojeg drugog razloga osim što su ispravne. Liturgiju ili obrede on objašnjava kao delovanje iz stvarnih odnosa s drugima i s nebom, sa svim stvorenjima. Konačno, mudrost o kojoj je govorio bila je sveobuhvatna mudrost koja razume celi ovaj obrazac.
Istinsko- lažno ja, ..to su reči koje je koristio da pojasni šta je Isus sigurno mislio kada je rekao da moramo umreti za sebe ili moramo „izgubiti sebe da bismo pronašli sebe“ (Marko 8:35). To nije telesno, već "lažno" ja.Naša vezanost za naše malo, lažno ja mora umreti da bi omogućila našem Istinskom Ja – našem osnovnom identitetu u Bogu – da živi potpuno i slobodno. Evo njegovog često citiranog opisa "buđenja":
" U Luisvilu, na uglu Četvrte i Volnat ulice, u srcu trgovačke četvrti, iznenada me je obuzela spoznaja da volim sve te ljude, da su oni moji, a ja njihov, da ne možemo biti stranci jedni drugima iako smo potpuni stranci. Bilo je kao da se budim iz sna o razdvojenosti, lažnoj samoizolaciji u odvojenom svetu, svetu odricanja i navodne svetosti. Čitava iluzija odvojenog svetog postojanja je san... Ovaj osećaj oslobođenja od iluzorne razlike bio mi je takvo olakšanje i takva radost da sam se skoro glasno nasmejao... Imam ogromnu radost što sam [čovek], član rase u kojoj se Bog... ovaplotio. Kao da bi me tuge i ludosti ljudskog stanja mogle preplaviti sada [kada] shvatim šta smo svi mi. I kad bi samo svi mogli ovo da razumeju! Ali to se ne može objasniti. Nema načina da se ljudima kaže da svi hodaju okolo sijajući poput sunca... Tada je bilo kao da sam iznenada ugledao tajnu lepotu njihovih srca, dubine njihovih srca do kojih ni greh ni želja ni samospoznaja ne mogu dosegnuti, srž njihove stvarnosti, osobu kakva je svako od njih u Božjim očima. Kad bi samo svako mogao da vidi sebe onakvima kakvi zaista jeste. Kad bismo samo mogli da se stalno vidimo takve. Ne bi bilo više rata, mržnje, okrutnosti, pohlepe. ...
Istinsko- lažno ja, ..to su reči koje je koristio da pojasni šta je Isus sigurno mislio kada je rekao da moramo umreti za sebe ili moramo „izgubiti sebe da bismo pronašli sebe“ (Marko 8:35). To nije telesno, već "lažno" ja.Naša vezanost za naše malo, lažno ja mora umreti da bi omogućila našem Istinskom Ja – našem osnovnom identitetu u Bogu – da živi potpuno i slobodno. Evo njegovog često citiranog opisa "buđenja":
" U Luisvilu, na uglu Četvrte i Volnat ulice, u srcu trgovačke četvrti, iznenada me je obuzela spoznaja da volim sve te ljude, da su oni moji, a ja njihov, da ne možemo biti stranci jedni drugima iako smo potpuni stranci. Bilo je kao da se budim iz sna o razdvojenosti, lažnoj samoizolaciji u odvojenom svetu, svetu odricanja i navodne svetosti. Čitava iluzija odvojenog svetog postojanja je san... Ovaj osećaj oslobođenja od iluzorne razlike bio mi je takvo olakšanje i takva radost da sam se skoro glasno nasmejao... Imam ogromnu radost što sam [čovek], član rase u kojoj se Bog... ovaplotio. Kao da bi me tuge i ludosti ljudskog stanja mogle preplaviti sada [kada] shvatim šta smo svi mi. I kad bi samo svi mogli ovo da razumeju! Ali to se ne može objasniti. Nema načina da se ljudima kaže da svi hodaju okolo sijajući poput sunca... Tada je bilo kao da sam iznenada ugledao tajnu lepotu njihovih srca, dubine njihovih srca do kojih ni greh ni želja ni samospoznaja ne mogu dosegnuti, srž njihove stvarnosti, osobu kakva je svako od njih u Božjim očima. Kad bi samo svako mogao da vidi sebe onakvima kakvi zaista jeste. Kad bismo samo mogli da se stalno vidimo takve. Ne bi bilo više rata, mržnje, okrutnosti, pohlepe. ...
U središtu našeg bića je tačka ništavila netaknuta grehom i iluzijom, tačka čiste istine, tačka ili iskra koja u potpunosti pripada Bogu, nikada nam nije na raspolaganju, iz koje Bog raspolaže našim životima, nedostupna fantazijama naših sopstvenih umova ili surovostima naših sopstvenih volja. Ova mala tačka ništavila i apsolutnog siromaštva je čista slava Božja u nama. ... Ona je kao čisti dijamant, koji sija nevidljivom svetlošću neba. To je u svakome, i kada bismo mogli da ga vidimo, videli bismo ove milijarde svetlosnih tačaka kako se stapaju u lice i sjaj sunca, što bi učinilo da sva tama i okrutnost života potpuno nestanu.
Još jedno od Mertonovih manje poznatih urbanih prosvetljenja dogodilo se leta 1964. godine, kada se ukrcao u avion za New York City kako bi se sastao sa zen učenjakom DT Suzukijem na Univerzitetu Columbia, svojoj alma mater. Leteći iznad grada na 10.500 metara, Merton je u svom dnevniku zapisao: „Odjednom sam shvatio da sam Njujorčanin.“ Stigavši na Columbiju, pronašao je put do svoje sobe u Butler Hallu, s pogledom na ulice Harlema. Evo zapisa o utiscima:
Buka saobraćaja i neprekidni plač dece koja se igraju, plač života i radosti koji dolazi iz čistilišta, glasan i snažan glas velikog živog organizma. Pucnji također - a nema strelišta! Česti pucnji - u šta? Češći nego u šumama Kentuckyja iza pustinjačke kuće u sezoni lova. I bubnjevi, bongosi, i pevanje pesama, i lavež pasa i saobraćaj, autobusi poput mlaznih aviona. Iznad svega jutarnje svetlo, zatim popodnevno svetlo, i blješteći prozori velikih novih stambenih naselja.
Jim Forest mi je poslao isečke iz New York Timesa od ponedeljka o velikim neredima u Harlemu prošlog vikenda. Sve se dogodilo u delu odmah ispod Butler Halla... Policija je ispalila hiljade metaka u vazduh, ali je i dosta ljudi pogođeno, a jedan čovek na krovu je ubijen. Usred sve buke, haosa i nasilja, kapetan policije je vikao: "Idi kući! Idi kući!" Jedan crnac je uzvratio: "Kod kuće smo , dušo!"
U „Pismu belom liberalu“, Merton postavlja pitanje koje danas nije manje rezonantno: „Kako se onda odnosimo prema ovom drugom Hristu, ovoj osobi, koja je slučajno crnac?“
Merton je bio jedan od prvih i najistaknutijih belih katoličkih javnih intelektualaca tokom ere građanskih prava koji je ovaj dalekosežni uvid u biblijsku veru eksplicitno proširio na Afroamerikance. Ne mali broj (belih) katoličkih čitalaca, koji su pre toga poštovali pobožnog monaha iz The Seven Story Mountain , bili su gorko razočarani jer je pisao o rasnoj pravdi, ratu, međureligijskom dijalogu i ljudskim pravima. Njegov vlastiti trapistički red cenzurisao je njegove najproročanskije spise. „Trebao bih naučiti da jednostavno zaćutim i da se bavim svojim poslom razmišljanja i disanja pod drvećem“, napisao je Merton 1967. godine. „Ali protest je biološka nužnost.“ (Izvor)
NIKO NIJE OSTRVO
Jedna od Mertonovih centralnih briga bila je da su ljudi u modernom društvu izgubili kontakt s dubinskom dimenzijom stvarnosti - ono što je jevrejski filozof Martin Buber slavno nazvao načinom susreta "Ja/Ti" - u korist kartezijanskog ili analitičkog načina koji angažuje svijet prikupljanjem podataka putem čula, analiziranjem, imenovanjem i kategorizacijom tih podataka i razvijanjem teorija o njima.
Zamenili smo misteriju i čudo za majstorstvo i tehnološku manipulaciju, za jeftine (i vrlo skupe) imitacije stvarne stvari. Rezultat je sveprisutni osećaj otuđenja usred masovnog društva. Biti otuđen znači osećati se odsečenim od svih "drugih", podjednako izolovanih u vrtlogu iskustva; odsečenim od prirodnog sveta, uglavnom podređen utilitarnim ciljevima; odsečenim od "Boga", koji postaje projekcija individualnog osećaja usamljenosti i anonimnosti u beskonačno udaljavajućem svemiru.
Merton po ovom pitanju spominje fizičara Wernera Heisenberga, koji u poznatom eseju iz 1958. o ulozi tehnologije u odnosu s prirodom podseća da ceo naš kulturni život, naši postupci, naše misli i naši osećaji utemeljeni su na duhovnim korenima Zapada, tj. u onom stavu uma koji je u antičko doba bio iniciran grčkom umetnošću, grčkom poezijom i grčkom filozofijom.“ Karakteristična odlika ove tradicije nije neki specifični moralni princip ili neko nasleđe zasnovano na rasi, kako bi neki mogli tvrditi.
Umesto toga, „Ono što je oduvek razlikovalo grčku misao od misli svih drugih naroda bila je njena sposobnost da pitanja koja je postavljala promeni u pitanja principa i tako dođe do novih gledišta, unoseći red u šareni kaleidoskop iskustva i čineći ga dostupnim ljudskoj misli.“ Važnost „klasičnog“ obrazovanja leži upravo u susretu i učenju prakticiranja ove metode postavljanja pitanja principa, pitanja koja ciljaju više od materijalnog, pitanja koja su u konačnici „duhovna“ a ne isključivo „materijalna“.
Moralna i duhovna opasnost „kapetana broda“ koji je izgubio kompas može se ublažiti, kaže Heisenberg, samo „ako prepozna šta je pošlo po zlu i pokuša sa navigacijom nekim drugim sredstvima - na primer, pomoću zvezda“. „Navigacijs pomoću zvezda“, kaže Merton, znači ići dalje od ograničenja naučnog i utilitarističkog pogleda na svet i povratiti naš osećaj svetog, rasadnika samog života i svete misterije koja pulsira u svim stvarima. ( jedan od novijih Izvora )
Slično je pisao Niče, neposredno pre poznate Parabole o luđaku,...nalazimo se „ U horizontu beskonačnog - napustili smo zemlju i krenuli. Spalili smo mostove za sobom - zapravo, otišli smo dalje i uništili zemlju za sobom.“
Kakav li se holokaust događa kad uporno spaljujemo svoje izlizane reči, klišee, slogane, racionalizacije. Najgore od svega jeste da i prividno sveti pojmovi bivaju pretvoreni u prah, zajedno sa svim ostalim. To je strašno lomljenje i spaljivanje idola, pročišćavanje svetilišta tako da nijedna jedina stvar ne zauzima ono mesto za koje je Bog naredio da bude prazno: to središte, egzistencijalni oltar koji jednostavno ‘jeste’. ” Nove semenke za kontemplaciju
Čim ste sebe počeli uzimati ozbiljno i umišljati da su vaše kreposti važne, jer su vaše, postali ste utamničenik svoje taštine i čak vas vaša najbolja dela zaslepljuju i varaju. Tada, da branite sebe, počinjete gledati grehe i pogreške svuda u delima drugih ljudi. I što nerazumniju važnost pridajete sebi i svojim delima, tim više težite da izgradite svoj vlastiti pojam o sebi osuđujući drugi svet. Katkada su kreposni ljudi i ogorčeni i nesretni, jer su nesvesno počeli verovati da sva njihova sreća zavisi o tom da budu kreposniji nego drugi.
Kada poniznost oslobađa čoveka od privezanosti vlastitim delima i vlastitoj slavi, on otkriva da je savršeno veselje moguće jedino tada kada smo potpuno zaboravili sebe. I samo smo tada kada više ne pazimo na svoja vlastita dela ni na svoju slavu ni na svoju izvrsnost napokon potpuno slobodni da savršeno služimo Bogu radi Njega samoga.
Nove semenke za kontemplaciju
Najopasniji čovek na svetu je kontemplativac koga niko ne vodi. On veruje vlastitoj viziji. On sluša privlačnosti unutrašnjeg glasa, ali neće poslušati druge ljude. On volju Božju identifikuje sa svojim srcem. . . A ako se gola sila njegove samouverenosti saopšti drugim ljudima i stvori im utisak da je on doista svetac, takav čovek može uništiti čitav grad ili verski red ili čak naciju. Svet je prekriven ožiljcima što su ih u njegovom telu ostavili ovakvi vizionari.
XXX
Važnost tišine za kontemplaciju..
Naše biće je tiho, ali naše postojanje je bučno. Ne odsustvo buke, već unutrašnja tišina...Iako kontemplacija podrazumeva povlačenje od ometanja sveta, ona ne znači beg od njega. Merton se snažno protivio ideji otuđenja i nije želeo da ljudi budu zbunjeni oko toga šta samoća i tišina znače. Postoje dve vrste tišine: negativna i pozitivna. U svojoj knjizi „Ljubav i život“ rekao je: „Tišina ima mnogo dimenzija. Može biti regresija i beg, gubitak sebe, ili može biti prisustvo, svest, ujedinjenje, samootkrivanje. Negativna tišina zamagljuje i zbunjuje naš identitet, i mi tonemo u sanjarenja ili prizivamo teskobe. Pozitivna tišina nas čini celovitima. Shvatate ko ste, ko biste mogli biti i udaljenost između to dvoje.“
Ne dozvolite da vam svo vreme bude proždirano aktivnostima i da zadavljeno vezanostima. Naučite biti sami. Neka postoji mesto negde gde možete disati prirodno, tiho i ne morate neprestano uzimati dah u kratkim, neprekidnim udisajima.“
POSTHRIŚĆANSKA ERA
Godine 1966., veliki učitelj zena Thich Nhat Hanh posetio je Thomasa Mertona u samostanu Gethsemani. Tom prigodom Merton mu je kazao: "Ja sam već 25 godina hrišćanski redovnik i neizbežno sam dospeo do toga da na život gledam na način koji je zajednički pustinjacima i samotnicima svih vremena i kultura.".
Merton je gajio duboku ljubav prema vlastitoj hrišćanskoj tradiciji, ali je bio i pod uticajem istočne duhovnosti. Napisao je dve knjige o zen budizmu, Zen i ptice apetita i Mistici i zen majstori .
NIKO NIJE OSTRVO
Jedna od Mertonovih centralnih briga bila je da su ljudi u modernom društvu izgubili kontakt s dubinskom dimenzijom stvarnosti - ono što je jevrejski filozof Martin Buber slavno nazvao načinom susreta "Ja/Ti" - u korist kartezijanskog ili analitičkog načina koji angažuje svijet prikupljanjem podataka putem čula, analiziranjem, imenovanjem i kategorizacijom tih podataka i razvijanjem teorija o njima.
Zamenili smo misteriju i čudo za majstorstvo i tehnološku manipulaciju, za jeftine (i vrlo skupe) imitacije stvarne stvari. Rezultat je sveprisutni osećaj otuđenja usred masovnog društva. Biti otuđen znači osećati se odsečenim od svih "drugih", podjednako izolovanih u vrtlogu iskustva; odsečenim od prirodnog sveta, uglavnom podređen utilitarnim ciljevima; odsečenim od "Boga", koji postaje projekcija individualnog osećaja usamljenosti i anonimnosti u beskonačno udaljavajućem svemiru.
Merton po ovom pitanju spominje fizičara Wernera Heisenberga, koji u poznatom eseju iz 1958. o ulozi tehnologije u odnosu s prirodom podseća da ceo naš kulturni život, naši postupci, naše misli i naši osećaji utemeljeni su na duhovnim korenima Zapada, tj. u onom stavu uma koji je u antičko doba bio iniciran grčkom umetnošću, grčkom poezijom i grčkom filozofijom.“ Karakteristična odlika ove tradicije nije neki specifični moralni princip ili neko nasleđe zasnovano na rasi, kako bi neki mogli tvrditi.
Umesto toga, „Ono što je oduvek razlikovalo grčku misao od misli svih drugih naroda bila je njena sposobnost da pitanja koja je postavljala promeni u pitanja principa i tako dođe do novih gledišta, unoseći red u šareni kaleidoskop iskustva i čineći ga dostupnim ljudskoj misli.“ Važnost „klasičnog“ obrazovanja leži upravo u susretu i učenju prakticiranja ove metode postavljanja pitanja principa, pitanja koja ciljaju više od materijalnog, pitanja koja su u konačnici „duhovna“ a ne isključivo „materijalna“.
Moralna i duhovna opasnost „kapetana broda“ koji je izgubio kompas može se ublažiti, kaže Heisenberg, samo „ako prepozna šta je pošlo po zlu i pokuša sa navigacijom nekim drugim sredstvima - na primer, pomoću zvezda“. „Navigacijs pomoću zvezda“, kaže Merton, znači ići dalje od ograničenja naučnog i utilitarističkog pogleda na svet i povratiti naš osećaj svetog, rasadnika samog života i svete misterije koja pulsira u svim stvarima. ( jedan od novijih Izvora )
Slično je pisao Niče, neposredno pre poznate Parabole o luđaku,...nalazimo se „ U horizontu beskonačnog - napustili smo zemlju i krenuli. Spalili smo mostove za sobom - zapravo, otišli smo dalje i uništili zemlju za sobom.“
KONTEMPLACIJA
U svojoj knjizi "Nove semenke kontemplacije" Merton objašnjava da se “kontemplacija ne može naučiti….ne može se ni objasniti.." čime zalazi u samu srž kontemplativnosti istražujući dubine ljudske psihe i neuhvatljivu potragu za autentičnim ja.
....to je sam život, potpuno budan, potpuno aktivan, potpuno svestan da je živ. To je duhovno čuđenje. To je spontano strahopoštovanje pred svetošću života, bića. To je zahvalnost za život, za svesnost i za biće. To je živo shvatanje činjenice da život i biće u nama proizlaze iz nevidljivog, transcendentnog i beskonačno obilnog Izvora. Kontemplacija je, pre svega, svest o stvarnosti tog Izvora -
U svojoj knjizi "Nove semenke kontemplacije" Merton objašnjava da se “kontemplacija ne može naučiti….ne može se ni objasniti.." čime zalazi u samu srž kontemplativnosti istražujući dubine ljudske psihe i neuhvatljivu potragu za autentičnim ja.
....to je sam život, potpuno budan, potpuno aktivan, potpuno svestan da je živ. To je duhovno čuđenje. To je spontano strahopoštovanje pred svetošću života, bića. To je zahvalnost za život, za svesnost i za biće. To je živo shvatanje činjenice da život i biće u nama proizlaze iz nevidljivog, transcendentnog i beskonačno obilnog Izvora. Kontemplacija je, pre svega, svest o stvarnosti tog Izvora -
Nove semenke za kontemplaciju
Kakav li se holokaust događa kad uporno spaljujemo svoje izlizane reči, klišee, slogane, racionalizacije. Najgore od svega jeste da i prividno sveti pojmovi bivaju pretvoreni u prah, zajedno sa svim ostalim. To je strašno lomljenje i spaljivanje idola, pročišćavanje svetilišta tako da nijedna jedina stvar ne zauzima ono mesto za koje je Bog naredio da bude prazno: to središte, egzistencijalni oltar koji jednostavno ‘jeste’. ” Nove semenke za kontemplaciju
Čim ste sebe počeli uzimati ozbiljno i umišljati da su vaše kreposti važne, jer su vaše, postali ste utamničenik svoje taštine i čak vas vaša najbolja dela zaslepljuju i varaju. Tada, da branite sebe, počinjete gledati grehe i pogreške svuda u delima drugih ljudi. I što nerazumniju važnost pridajete sebi i svojim delima, tim više težite da izgradite svoj vlastiti pojam o sebi osuđujući drugi svet. Katkada su kreposni ljudi i ogorčeni i nesretni, jer su nesvesno počeli verovati da sva njihova sreća zavisi o tom da budu kreposniji nego drugi.
Kada poniznost oslobađa čoveka od privezanosti vlastitim delima i vlastitoj slavi, on otkriva da je savršeno veselje moguće jedino tada kada smo potpuno zaboravili sebe. I samo smo tada kada više ne pazimo na svoja vlastita dela ni na svoju slavu ni na svoju izvrsnost napokon potpuno slobodni da savršeno služimo Bogu radi Njega samoga.
Nove semenke za kontemplaciju
Najopasniji čovek na svetu je kontemplativac koga niko ne vodi. On veruje vlastitoj viziji. On sluša privlačnosti unutrašnjeg glasa, ali neće poslušati druge ljude. On volju Božju identifikuje sa svojim srcem. . . A ako se gola sila njegove samouverenosti saopšti drugim ljudima i stvori im utisak da je on doista svetac, takav čovek može uništiti čitav grad ili verski red ili čak naciju. Svet je prekriven ožiljcima što su ih u njegovom telu ostavili ovakvi vizionari.
XXX
Važnost tišine za kontemplaciju..
Naše biće je tiho, ali naše postojanje je bučno. Ne odsustvo buke, već unutrašnja tišina...Iako kontemplacija podrazumeva povlačenje od ometanja sveta, ona ne znači beg od njega. Merton se snažno protivio ideji otuđenja i nije želeo da ljudi budu zbunjeni oko toga šta samoća i tišina znače. Postoje dve vrste tišine: negativna i pozitivna. U svojoj knjizi „Ljubav i život“ rekao je: „Tišina ima mnogo dimenzija. Može biti regresija i beg, gubitak sebe, ili može biti prisustvo, svest, ujedinjenje, samootkrivanje. Negativna tišina zamagljuje i zbunjuje naš identitet, i mi tonemo u sanjarenja ili prizivamo teskobe. Pozitivna tišina nas čini celovitima. Shvatate ko ste, ko biste mogli biti i udaljenost između to dvoje.“
Ne dozvolite da vam svo vreme bude proždirano aktivnostima i da zadavljeno vezanostima. Naučite biti sami. Neka postoji mesto negde gde možete disati prirodno, tiho i ne morate neprestano uzimati dah u kratkim, neprekidnim udisajima.“
POSTHRIŚĆANSKA ERA
Godine 1966., veliki učitelj zena Thich Nhat Hanh posetio je Thomasa Mertona u samostanu Gethsemani. Tom prigodom Merton mu je kazao: "Ja sam već 25 godina hrišćanski redovnik i neizbežno sam dospeo do toga da na život gledam na način koji je zajednički pustinjacima i samotnicima svih vremena i kultura.".
Merton je gajio duboku ljubav prema vlastitoj hrišćanskoj tradiciji, ali je bio i pod uticajem istočne duhovnosti. Napisao je dve knjige o zen budizmu, Zen i ptice apetita i Mistici i zen majstori .
I ne samo to.
Merton je svet u kojem živimo opisao kao „posthrišćanski“ svet. U stvari, „Mir u posthrišćanskoj eri“ bila je knjiga koju je pripremio za objavljivanje 1961. godine, ali koju su vođe njegovog vlastitog monaškog reda smatrali previše kontroverznom za objavljivanje. I nije ni čudo. Merton je suočio svoje savremenike s nekim vrlo neugodnim pitanjima: Ima li vera budućnost i, ako ima, kakva će to vera biti? Vera u tržišta? Vera u tehnologiju? Vera u atomsko oružje? Fundamentalistička vera, što će reći, vera ne u Boga, već u vlastitu ideju o Bogu, u apsolutnu istinu vlastite vere, svi ostali neka budu prokleti?
Smatrao je da je svaka religija poput različitog jezika univerzalnosti buđenja. Filozof Jacques Maritain, jednom je posetio Mertona u manastiru: „.. Mislim da je to transformativno mesto življenja iz prisutnosti ono što nam omogućava da rezonujeml s drugima( drugim religijama) – susrećemo ih u njihovom prisustvu, a ne kroz naše ideje o njima ili njihove ideje o nama." Merton je bio most između verskih kultura.
HAGIA SOFIJA
Ova poetsko-prozna meditacija spaja tradiciju hrišćanskog istoka (rusku sophiologiju i bizantsku baštinu) s dubokim zapadnim kontemplativnim iskustvom.
Svrstana je u srednji deo zbirke *Amblemi sezone besa* , koja uključuje razorne pesme o rasizmu („I deca Birminghama“), nacističkom genocidu („Pesma koja se koristi u procesijama oko mesta s pećima“) i političkom ugnjetavanju („Slika Lee Yinga“). „Hagia ( Aja) Sofija“, toliko drugačija od ostalih u ovoj zbirci, izaziva nas da zamislimo veru potpuno pomirenu s telom, ženskim principom, Zemljom. Anticipirajući celu putanju Mertonove poslednje decenije, svedoči o utjelovljenoj duhovnosti koja je i mistična i proročanska, nudeći redak model za pomirenje dvaju niti u hrišćanskoj tradiciji.
Merton iznova razmišljati o jednom Bogu,on poziva slušaoca da sluša tišine, čuje zaboravljene glasove, pusti da mu govore stvari vidljive i nevidljive, jer Bog je sada i svuda prisutan, približava se u glasu stranca, vetru na vodi, šuštanju drveća, „poput zraka koji prima sunčevu svetlost“.
Tokom neformalnog razgovora u Kalkuti u oktobru 1968. godine, nešto više od mesec dana pre svoje smrti, Merton je opisao karakter našeg iskonskog zajedništva u Bogu, Zemlji i jedni u drugima, preko granica rase, kulture, nacije i religije: „To je bez reči. To je izvan reči, izvan govora i izvan koncepta. Ne da otkrivamo novo jedinstvo. Otkrivamo starije jedinstvo. Draga braćo moja, mi već jesmo jedno. Ali zamišljamo da nismo. A ono što moramo obnoviti je naše izvorno jedinstvo. Ono što moramo biti je ono što jesmo.“
C I T A T I
Iz uvoda Niko nije ostrvo
Promatrati osobe, događaje i situacije samo u tom svetlu kako deluju na mene, znači živeti na pragu pakla. Sebičnost je osuđena na neuspeh, ako je upravljena kao što jest na laž. Da živim isključivo samo za sebe, moram sve stvari pokoriti svojoj volji kao da sam bog. Ali to je nemoguće. Postoji li uverljiviji dokaz moje stvorene (zavisne) naravi nego što je nedostatnost moje volje? Jer ne mogu prisiliti svemir da mi se pokorava, niti sav svet da se ravna po mojim mušicama i sanjama. Ne mogu prisiliti čak ni svoje vlastito telo da me sluša. Kada ga obasipam uživanjima, ono izjalovi moje očekivanje i prouzrokuje mi trpljenje. Kada si dopuštam ono što smatram slobodom, razočaram se i uviđam da sam zarobljenik svoje slepoće, sebičnosti i nedostatnosti.
Istinito je da je sloboda moje volje velika stvar. Ali ta sloboda nije apsolutna samodostatnost. Kada bi bit slobode bio samo čin izbora, tada bi čista činjenica da izabiremo usavršavala našu slobodu. Ali tu postoje dve poteškoće. Pre svega, naši izbori moraju stvarno biti slobodni — to će reći da nas moraju usavršavati u vlastitom biću i usavršavati nas u našim vezama s drugim slobodnim bićima. Moramo izabirati ono što nas osposobljava da razvijemo najdublje sposobnosti našega stvarnog ja. Odatle proizlazi druga poteškoća: odviše lako pretpostavljamo da smo svoj stvaran ja i da su naša izabiranja, koja želimo učiniti, stvarna, a uistinu, naši su nam čini slobodnog izbora (iako, bez sumnje, moralno neuračunljivi) uvelike nametnuti psihološkim prisilama, koje izviru iz naših preteranih pojmova o našoj vlastitoj važnosti. Naša su izabiranja odviše često diktirana od našeg lažnog ja.
Zbog toga ne nalazim u sebi snage da budem sretan, ako radim samo ono što mi se sviđa. Naprotiv, ako budem radio samo ono što se dopada mojoj mašti bit ću gotovo stalno nesretan. To nikada ne bi bilo tako da moja volja nije bila stvorena da upotrebi svoju slobodu da ljubi druge.
Moja će slobodna volja utvrditi i usavršiti svoju samostalnost, ako bude slobodno povezivala svoje delovanje s voljom drugoga. Ima nešto u pravoj naravi moje slobode što me naginje da ljubim, da činim dobro, da se posvetim drugima. Imam neki nagon koji mi javlja da sam manje slobodan kada živim samo za sebe. Razlog je tome što ne mogu biti potpuno nezavisan. Budući da nisam sam sebi dostatan, ovisim o drugima u svom razvijanjum. Moja sloboda nije potpuno slobodna ako je prepuštena samoj sebi. Ona to postaje tada kada uspostavi ispravnu vezu sa slobodom drugih.
Istovremeno, moj nagon da budem slobodan nije nipošto zao. Podlaganje tiraninu ne usavršava moje slobode. Podložnost nije neki cilj po sebi. Ispravno je da se moja narav buni protiv podlaganja. Zašto bi moja volja morala biti stvorena slobodna, kada se ne bih nikad služio svojom slobodom?
Ako je mojoj volji namenjeno da usavršava svoju slobodu služeći drugoj volji, to ne znači da će ona naći svoju savršenost služeći svakoj volji. U stvari, postoji samo jedna volja u čijoj službi mogu naći savršenost i slobodu. Dati svoju slobodu slepo nekomu jednakom ili nižem od sebe znači sniziti se i odbaciti svoju slobodu. Savršeno slobodan mogu postati jedino ako služim Božjoj volji. Ako, stvarno, slušam i služim drugim ljudima, ne činim to samo radi njih, nego zato što je njihova volja sakramenat Božje volje. Poslušnost čoveku nema nikakva smisla, ako nije u prvom redu poslušnost Bogu. Iz toga proizlaze mnoge posledice. Gde nema nikakve vere u Boga onde ne može biti nikakva stvarna reda; zato, gde nema nikakve vere, poslušnost je bez ikakva smisla. Ona se može drugima nametnuti samo kao predmet sebičnosti. Ako nema nikakvog Boga, nijedna vlada nije logična osim tiranije. Savremena je stvarnost da države koje odbacuju pojam o Bogu teže ili prema tiraniji ili prema otvorenom neredu. U oba slučaja svršava neredom, jer tiranija je sama po sebi nered.
Logika uspeha u svetu počiva na zabludi: neobična zabluda da naše savršenstvo zavisi o mišljenjima i odobravanju drugih ljudi! Strašan je to život, stvarno, živeti uvek u nečijoj tuđoj predodžbi, kao da je to jedino mesto u kojem se može napokon postati stvaran!'
Gora sa sedam krugova.
Smatrao je da je svaka religija poput različitog jezika univerzalnosti buđenja. Filozof Jacques Maritain, jednom je posetio Mertona u manastiru: „.. Mislim da je to transformativno mesto življenja iz prisutnosti ono što nam omogućava da rezonujeml s drugima( drugim religijama) – susrećemo ih u njihovom prisustvu, a ne kroz naše ideje o njima ili njihove ideje o nama." Merton je bio most između verskih kultura.
Ova poetsko-prozna meditacija spaja tradiciju hrišćanskog istoka (rusku sophiologiju i bizantsku baštinu) s dubokim zapadnim kontemplativnim iskustvom.
Svrstana je u srednji deo zbirke *Amblemi sezone besa* , koja uključuje razorne pesme o rasizmu („I deca Birminghama“), nacističkom genocidu („Pesma koja se koristi u procesijama oko mesta s pećima“) i političkom ugnjetavanju („Slika Lee Yinga“). „Hagia ( Aja) Sofija“, toliko drugačija od ostalih u ovoj zbirci, izaziva nas da zamislimo veru potpuno pomirenu s telom, ženskim principom, Zemljom. Anticipirajući celu putanju Mertonove poslednje decenije, svedoči o utjelovljenoj duhovnosti koja je i mistična i proročanska, nudeći redak model za pomirenje dvaju niti u hrišćanskoj tradiciji.
Merton iznova razmišljati o jednom Bogu,on poziva slušaoca da sluša tišine, čuje zaboravljene glasove, pusti da mu govore stvari vidljive i nevidljive, jer Bog je sada i svuda prisutan, približava se u glasu stranca, vetru na vodi, šuštanju drveća, „poput zraka koji prima sunčevu svetlost“.
Tokom neformalnog razgovora u Kalkuti u oktobru 1968. godine, nešto više od mesec dana pre svoje smrti, Merton je opisao karakter našeg iskonskog zajedništva u Bogu, Zemlji i jedni u drugima, preko granica rase, kulture, nacije i religije: „To je bez reči. To je izvan reči, izvan govora i izvan koncepta. Ne da otkrivamo novo jedinstvo. Otkrivamo starije jedinstvo. Draga braćo moja, mi već jesmo jedno. Ali zamišljamo da nismo. A ono što moramo obnoviti je naše izvorno jedinstvo. Ono što moramo biti je ono što jesmo.“
C I T A T I
Iz uvoda Niko nije ostrvo
Promatrati osobe, događaje i situacije samo u tom svetlu kako deluju na mene, znači živeti na pragu pakla. Sebičnost je osuđena na neuspeh, ako je upravljena kao što jest na laž. Da živim isključivo samo za sebe, moram sve stvari pokoriti svojoj volji kao da sam bog. Ali to je nemoguće. Postoji li uverljiviji dokaz moje stvorene (zavisne) naravi nego što je nedostatnost moje volje? Jer ne mogu prisiliti svemir da mi se pokorava, niti sav svet da se ravna po mojim mušicama i sanjama. Ne mogu prisiliti čak ni svoje vlastito telo da me sluša. Kada ga obasipam uživanjima, ono izjalovi moje očekivanje i prouzrokuje mi trpljenje. Kada si dopuštam ono što smatram slobodom, razočaram se i uviđam da sam zarobljenik svoje slepoće, sebičnosti i nedostatnosti.
Istinito je da je sloboda moje volje velika stvar. Ali ta sloboda nije apsolutna samodostatnost. Kada bi bit slobode bio samo čin izbora, tada bi čista činjenica da izabiremo usavršavala našu slobodu. Ali tu postoje dve poteškoće. Pre svega, naši izbori moraju stvarno biti slobodni — to će reći da nas moraju usavršavati u vlastitom biću i usavršavati nas u našim vezama s drugim slobodnim bićima. Moramo izabirati ono što nas osposobljava da razvijemo najdublje sposobnosti našega stvarnog ja. Odatle proizlazi druga poteškoća: odviše lako pretpostavljamo da smo svoj stvaran ja i da su naša izabiranja, koja želimo učiniti, stvarna, a uistinu, naši su nam čini slobodnog izbora (iako, bez sumnje, moralno neuračunljivi) uvelike nametnuti psihološkim prisilama, koje izviru iz naših preteranih pojmova o našoj vlastitoj važnosti. Naša su izabiranja odviše često diktirana od našeg lažnog ja.
Zbog toga ne nalazim u sebi snage da budem sretan, ako radim samo ono što mi se sviđa. Naprotiv, ako budem radio samo ono što se dopada mojoj mašti bit ću gotovo stalno nesretan. To nikada ne bi bilo tako da moja volja nije bila stvorena da upotrebi svoju slobodu da ljubi druge.
Moja će slobodna volja utvrditi i usavršiti svoju samostalnost, ako bude slobodno povezivala svoje delovanje s voljom drugoga. Ima nešto u pravoj naravi moje slobode što me naginje da ljubim, da činim dobro, da se posvetim drugima. Imam neki nagon koji mi javlja da sam manje slobodan kada živim samo za sebe. Razlog je tome što ne mogu biti potpuno nezavisan. Budući da nisam sam sebi dostatan, ovisim o drugima u svom razvijanjum. Moja sloboda nije potpuno slobodna ako je prepuštena samoj sebi. Ona to postaje tada kada uspostavi ispravnu vezu sa slobodom drugih.
Istovremeno, moj nagon da budem slobodan nije nipošto zao. Podlaganje tiraninu ne usavršava moje slobode. Podložnost nije neki cilj po sebi. Ispravno je da se moja narav buni protiv podlaganja. Zašto bi moja volja morala biti stvorena slobodna, kada se ne bih nikad služio svojom slobodom?
Ako je mojoj volji namenjeno da usavršava svoju slobodu služeći drugoj volji, to ne znači da će ona naći svoju savršenost služeći svakoj volji. U stvari, postoji samo jedna volja u čijoj službi mogu naći savršenost i slobodu. Dati svoju slobodu slepo nekomu jednakom ili nižem od sebe znači sniziti se i odbaciti svoju slobodu. Savršeno slobodan mogu postati jedino ako služim Božjoj volji. Ako, stvarno, slušam i služim drugim ljudima, ne činim to samo radi njih, nego zato što je njihova volja sakramenat Božje volje. Poslušnost čoveku nema nikakva smisla, ako nije u prvom redu poslušnost Bogu. Iz toga proizlaze mnoge posledice. Gde nema nikakve vere u Boga onde ne može biti nikakva stvarna reda; zato, gde nema nikakve vere, poslušnost je bez ikakva smisla. Ona se može drugima nametnuti samo kao predmet sebičnosti. Ako nema nikakvog Boga, nijedna vlada nije logična osim tiranije. Savremena je stvarnost da države koje odbacuju pojam o Bogu teže ili prema tiraniji ili prema otvorenom neredu. U oba slučaja svršava neredom, jer tiranija je sama po sebi nered.
Logika uspeha u svetu počiva na zabludi: neobična zabluda da naše savršenstvo zavisi o mišljenjima i odobravanju drugih ljudi! Strašan je to život, stvarno, živeti uvek u nečijoj tuđoj predodžbi, kao da je to jedino mesto u kojem se može napokon postati stvaran!'
Gora sa sedam krugova.
Šta je milost? To je vlastiti život Boga kojeg je On podelio sa nama. Bog je ljubav. Deus caritas est. Uz pomoć milosti mi smo u stanju biti dionici Njegove ječne, bezgranične i nesebične ljubavi, koja je toliko čista u svojoj aktualizaciji da ne traži ništa i zbog toga ne želi nikakvu sebičnu korist. Zaista izvan Boga nema ničega, i što god postoji, postoji zahvaljujući Njegovom daru, daru postojanja kojeg smo dobili po slobodnoj Božjoj volji i odluci, tako da je sebičnost predodžba posve kontradiktorna Božjemu savršenstvu. Metafizički je nemoguće da Bog bude sebičan, jer sve što postoji zavisi od Njegovog daru i nesebičnosti...''
XXX
"Mi nastojimo da se poistovjetimo sa onima koje ljubimo. Pokušavamo ući u njihove duše i postati što su oni, misliti što oni misle, osjećati što oni osjećaju i doživjeti što oni doživljavaju. Ali nema prave intimnosti među dušama koje ne znaju poštivati uzajamnu samoću. Ne mogu se sjediniti u ljubavi sa osobom kojoj pravu osobnost moja ljubav nastoji potamniti, upiti i uništiti. Niti mogu pobuditi pravu ljubav u osobe koju zovem svojom ljubavlju da se utopi u ljubavi dok njom utaplja mene."
XXX
"Čudno je da nismo dublje razmišljali o tome, jer da je neko predložio da spavamo na podu za pokoru, za Božju ljubav, taj bi predlog bio shvaćen kao uvreda za našu inteligenciju i ljudski dignitet! Kakva barbarska ideja! Za pokoru se izlagati neudobnostima! A ipak smo mislili da je sasvim logično prespavati na taj način nakon jedne večere posvećene ugodama. To pokazuje proturečnost mudrosti ovoga sveta. ''
"Od onoga koji nema, oduzeće se čak i ono što on ima.''
Gora sa sedam krugova
Pretpostavljam da sam odspavao nekih pet ili šest nemirnih sati, i negde oko jedanaest svi smo bili budni, sedeli smo uokolo raščupani i napola omamljeni, razgovarali, pušili i slušali ploče. Lagane, stare, pomalo elegične kadence već dugo mrtvoga Beiderbeckea odzvanjale su u sobi. S poda gde sam sedeo, mogao sam videti preko krovova komadić čistog jesenskog neba.
Oko jedan sat poslepodne izašao sam po doručak, i vratio se s punim rukama kartonskih kutija različitih veličina s kajganom, tostom i kafom, i džepovima punim kutija cigareta. Ali nije mi se pušilo. Jeli smo i razgovarali i na kraju počistili sav nered. Nekome je palo na pamet da odemo u šetnju do Chicken Docka. I tako smo se pripremili za odlazak.
Negde usred svih ovih događaja, pala mi je na pamet uznemirujuća i začuđujuća ideja koja nikako nije pripadala ovom kontekstu. Možda mi mnogi neće verovati.
Ali dok smo jedeli na podu, slušali ploče i jeli doručak, obuzela me misao: ''Biću sveštenik.''
Ne mogu reći što me na to ponukalo: to nije bilo zbog gnušanja nad umorom i ravnodušnošću života koji sam vodio, usprkos svoj njegovoj jalovosti. To nije bila muzika, ni jesenski dah, jer to uverenje koje je iznenada niklo u meni u punini svoje snafe, nije bio bolećiv i mučan osećaj kakav donosi početni emotivni žar. Nije to bila ni strast ni mašta, nego snažna, slatka, duboka i postojana privlačnost koja me iznenada obuzela, ali ne kao težnja prema bilo kakvom svesnom dobru. U mojoj savesti javio se novi i duboki, jasni osećaj da je to ono što zaista trebam učiniti.
Koliko je dugo ta ideja zrila u meni pre nego što sam ju spomenuo, ne mogu reći. Ali uskoro sam rekao, gotovo uzgred: ''Znate, mislim da trebam ići u samostan i postati sveštenik.''
Gibney je to čuo već i pre, i mislio je da se šalim. Moja izjava nije izazvala nikakvu raspravu ili komentar, ipak, to nije bilo nešto prema čemu Gibney ne bi bio sklon. On je smatrao da ima smisla živeti na bilo koji način osim kao poslovni čovek.''
Gora sa sedam krugova
Pojam koji imate o meni načinili ste od materijala koga ste unajmili od drugih i od sebe. Šta mislite o meni, zavisi od toga šta mislite o sebi. Možda stvarate svoj pojam o meni iz materijala koji bi želeli izbaciti iz svog pojma o sebi. Možda je vaš pojam o meni odraz onoga što drugi misle o vama. ili možda mislite o meni jednostavno ono što mislite da ja mislim o vama.
Kako nam je teško biti iskren jedan sa drugim, kada ne poznamo sebe niti jedan drugoga. Iskrenost je nemoguća bez poniznosti i nadnaravne ljubavi.Ne mogu biti otvoren s drugima, ako ne razumem sebe i ako nisam pripravan da učinim sve moguće da ih razumem.
XXX
Daću Ti ono što želiš. Vodiću te u samoću.Vodiću te putem koji ne možeš nikako razumeti Jer želim da to bude najbrži put. Stoga će sve stvari oko tebe biti protiv tebe, kako bi te se odrekle, kako bi te povredile, kako bi ti nanele bol. I dovele te u samoću.
Zbog njihovog neprijateljstva, uskoro ćeš ostati sam. Oni će te izbaciti, odagnati, odreći te se i bićeš sam. Sve što te dotakne opeći će te, i ti ćeš povući ruku u boli, sve dok se ne povučeš iz svega. Tada ćeš biti sasvim sam.
Sve što se može želeti opržiće te, i spaliti ranu gvožđem, i ti ćeš u boli pobeći, kako bi bio sam. Svaka stvorena radost doći će ti samo kao bol, i okanićeš se svih radosti i ostaćeš sam. Sve dobre stvari koje drugi ljudi vole i žele i traže doći će k tebi, ali samo kao ubice da te odvoje od sveta i njegovih radosti.
Tebe će hvaliti, a to će biti kao da goriš na lomači. Voleće te, i ubiti tvoje srce i odvesti te u pustinju. Imaćeš darove, koji će te slomiti svojim teretom. Imaćeš zadovoljstvo molitve, i stvarat će ti muku, i bežaćeš od nje.
A kada te budu malo hvalili i malo voleli, ja ću ti oduzeti sve tvoje darove i svu tvoju ljubav i svaku tvoju pohvalu i ti ćeš biti potpuno zaboravljen i napušten i bićeš ništa, mrtva stvar, odbačena. I toga dana počećeš posedovati samoću koju si tako dugo želeo. A tvoja će samoća doneti ogroman plod u dušama ljudi koje nećeš nikada videti na zemlji.
Nemoj pitati kad će to biti ili gde će to biti ili kako će to biti: na planini, u zatvoru, u pustinji ili koncentracionom logoru, u bolnici ili u Getsemaniju. To nije važno. Zato me nemoj pitati, jer ti neću reći i nećeš znati sve dok ne uđeš u to.
Ali okusićeš pravu samoću moje boli i moga siromaštva i ja ću te voditi do hrama moje radosti i ti ćeš umreti u Meni i naći sve stvari u Mojoj milosti koja te je stvorila za ovu svrhu i dovela te od Pradesa do Bermuda, od Sv. Antonina do Oakhama i Londona, od Cambridgea i Rima do New Yorka i Columbije, od Corpusa Christija i Sv. Bonaventure do cistercitske opatije siromašnih ljudi koji rade u Getsemaniju:
Da možeš postati brat Božji i naučiti poznavati Krista spaljenih ljudi.
Meditacija siromaha u osami
Početak ljubavi je volja da dopustimo onima koje volimo da budu savršeno svoji, odluka da ih ne iskrivljavamo kako bi odgovarali našoj slici.“ Put Čuang Cea
'Logika uspeha u svetu počiva na zabludi: neobična zabluda da naše savršenstvo zavisi o mišljenjima i odobravanju drugih ljudi! Strašan je to život, stvarno, živeti uvek u nečijoj tuđoj predodžbi, kao da je to jedino mesto u kojem se može napokon postati stvaran!'
Gora sa sedam krugova.
Umesto da voliš ono što ti misliš da je mir, voli druge i voli Boga iznad svega. I umesto da mrziš ljude za koje držiš da su tvorci rata i huškači, mrzi poroke i nered u vlastitoj duši koje su zapravo uzrok rata. Ako voliš mir, mrzi nepravdu, mrzi tiraniju, mrzi pohlepu – ALI mrzi sve te stvari u sebi, a ne u drugome.
Objavljujući ponovo stare postove naišla sam na nedovršen tekst o Mertonu. dovršila sam ga ali prethodni izvori,nažalost, nisu unešeni.Ostaćete uskraćeni za taj važan podatak.
XXX
"Mi nastojimo da se poistovjetimo sa onima koje ljubimo. Pokušavamo ući u njihove duše i postati što su oni, misliti što oni misle, osjećati što oni osjećaju i doživjeti što oni doživljavaju. Ali nema prave intimnosti među dušama koje ne znaju poštivati uzajamnu samoću. Ne mogu se sjediniti u ljubavi sa osobom kojoj pravu osobnost moja ljubav nastoji potamniti, upiti i uništiti. Niti mogu pobuditi pravu ljubav u osobe koju zovem svojom ljubavlju da se utopi u ljubavi dok njom utaplja mene."
XXX
"Čudno je da nismo dublje razmišljali o tome, jer da je neko predložio da spavamo na podu za pokoru, za Božju ljubav, taj bi predlog bio shvaćen kao uvreda za našu inteligenciju i ljudski dignitet! Kakva barbarska ideja! Za pokoru se izlagati neudobnostima! A ipak smo mislili da je sasvim logično prespavati na taj način nakon jedne večere posvećene ugodama. To pokazuje proturečnost mudrosti ovoga sveta. ''
"Od onoga koji nema, oduzeće se čak i ono što on ima.''
Gora sa sedam krugova
Pretpostavljam da sam odspavao nekih pet ili šest nemirnih sati, i negde oko jedanaest svi smo bili budni, sedeli smo uokolo raščupani i napola omamljeni, razgovarali, pušili i slušali ploče. Lagane, stare, pomalo elegične kadence već dugo mrtvoga Beiderbeckea odzvanjale su u sobi. S poda gde sam sedeo, mogao sam videti preko krovova komadić čistog jesenskog neba.
Oko jedan sat poslepodne izašao sam po doručak, i vratio se s punim rukama kartonskih kutija različitih veličina s kajganom, tostom i kafom, i džepovima punim kutija cigareta. Ali nije mi se pušilo. Jeli smo i razgovarali i na kraju počistili sav nered. Nekome je palo na pamet da odemo u šetnju do Chicken Docka. I tako smo se pripremili za odlazak.
Negde usred svih ovih događaja, pala mi je na pamet uznemirujuća i začuđujuća ideja koja nikako nije pripadala ovom kontekstu. Možda mi mnogi neće verovati.
Ali dok smo jedeli na podu, slušali ploče i jeli doručak, obuzela me misao: ''Biću sveštenik.''
Ne mogu reći što me na to ponukalo: to nije bilo zbog gnušanja nad umorom i ravnodušnošću života koji sam vodio, usprkos svoj njegovoj jalovosti. To nije bila muzika, ni jesenski dah, jer to uverenje koje je iznenada niklo u meni u punini svoje snafe, nije bio bolećiv i mučan osećaj kakav donosi početni emotivni žar. Nije to bila ni strast ni mašta, nego snažna, slatka, duboka i postojana privlačnost koja me iznenada obuzela, ali ne kao težnja prema bilo kakvom svesnom dobru. U mojoj savesti javio se novi i duboki, jasni osećaj da je to ono što zaista trebam učiniti.
Koliko je dugo ta ideja zrila u meni pre nego što sam ju spomenuo, ne mogu reći. Ali uskoro sam rekao, gotovo uzgred: ''Znate, mislim da trebam ići u samostan i postati sveštenik.''
Gibney je to čuo već i pre, i mislio je da se šalim. Moja izjava nije izazvala nikakvu raspravu ili komentar, ipak, to nije bilo nešto prema čemu Gibney ne bi bio sklon. On je smatrao da ima smisla živeti na bilo koji način osim kao poslovni čovek.''
Gora sa sedam krugova
Pojam koji imate o meni načinili ste od materijala koga ste unajmili od drugih i od sebe. Šta mislite o meni, zavisi od toga šta mislite o sebi. Možda stvarate svoj pojam o meni iz materijala koji bi želeli izbaciti iz svog pojma o sebi. Možda je vaš pojam o meni odraz onoga što drugi misle o vama. ili možda mislite o meni jednostavno ono što mislite da ja mislim o vama.
Kako nam je teško biti iskren jedan sa drugim, kada ne poznamo sebe niti jedan drugoga. Iskrenost je nemoguća bez poniznosti i nadnaravne ljubavi.Ne mogu biti otvoren s drugima, ako ne razumem sebe i ako nisam pripravan da učinim sve moguće da ih razumem.
XXX
Daću Ti ono što želiš. Vodiću te u samoću.Vodiću te putem koji ne možeš nikako razumeti Jer želim da to bude najbrži put. Stoga će sve stvari oko tebe biti protiv tebe, kako bi te se odrekle, kako bi te povredile, kako bi ti nanele bol. I dovele te u samoću.
Zbog njihovog neprijateljstva, uskoro ćeš ostati sam. Oni će te izbaciti, odagnati, odreći te se i bićeš sam. Sve što te dotakne opeći će te, i ti ćeš povući ruku u boli, sve dok se ne povučeš iz svega. Tada ćeš biti sasvim sam.
Sve što se može želeti opržiće te, i spaliti ranu gvožđem, i ti ćeš u boli pobeći, kako bi bio sam. Svaka stvorena radost doći će ti samo kao bol, i okanićeš se svih radosti i ostaćeš sam. Sve dobre stvari koje drugi ljudi vole i žele i traže doći će k tebi, ali samo kao ubice da te odvoje od sveta i njegovih radosti.
Tebe će hvaliti, a to će biti kao da goriš na lomači. Voleće te, i ubiti tvoje srce i odvesti te u pustinju. Imaćeš darove, koji će te slomiti svojim teretom. Imaćeš zadovoljstvo molitve, i stvarat će ti muku, i bežaćeš od nje.
A kada te budu malo hvalili i malo voleli, ja ću ti oduzeti sve tvoje darove i svu tvoju ljubav i svaku tvoju pohvalu i ti ćeš biti potpuno zaboravljen i napušten i bićeš ništa, mrtva stvar, odbačena. I toga dana počećeš posedovati samoću koju si tako dugo želeo. A tvoja će samoća doneti ogroman plod u dušama ljudi koje nećeš nikada videti na zemlji.
Nemoj pitati kad će to biti ili gde će to biti ili kako će to biti: na planini, u zatvoru, u pustinji ili koncentracionom logoru, u bolnici ili u Getsemaniju. To nije važno. Zato me nemoj pitati, jer ti neću reći i nećeš znati sve dok ne uđeš u to.
Ali okusićeš pravu samoću moje boli i moga siromaštva i ja ću te voditi do hrama moje radosti i ti ćeš umreti u Meni i naći sve stvari u Mojoj milosti koja te je stvorila za ovu svrhu i dovela te od Pradesa do Bermuda, od Sv. Antonina do Oakhama i Londona, od Cambridgea i Rima do New Yorka i Columbije, od Corpusa Christija i Sv. Bonaventure do cistercitske opatije siromašnih ljudi koji rade u Getsemaniju:
Da možeš postati brat Božji i naučiti poznavati Krista spaljenih ljudi.
Meditacija siromaha u osami
Početak ljubavi je volja da dopustimo onima koje volimo da budu savršeno svoji, odluka da ih ne iskrivljavamo kako bi odgovarali našoj slici.“ Put Čuang Cea
'Logika uspeha u svetu počiva na zabludi: neobična zabluda da naše savršenstvo zavisi o mišljenjima i odobravanju drugih ljudi! Strašan je to život, stvarno, živeti uvek u nečijoj tuđoj predodžbi, kao da je to jedino mesto u kojem se može napokon postati stvaran!'
Gora sa sedam krugova.
Umesto da voliš ono što ti misliš da je mir, voli druge i voli Boga iznad svega. I umesto da mrziš ljude za koje držiš da su tvorci rata i huškači, mrzi poroke i nered u vlastitoj duši koje su zapravo uzrok rata. Ako voliš mir, mrzi nepravdu, mrzi tiraniju, mrzi pohlepu – ALI mrzi sve te stvari u sebi, a ne u drugome.
Primjedbe
Savremeni mistik, vernik koji promišlja filozofski.
Śta ce reći pravoslavci na ovo ?
Tri ljute papričice
Objavi komentar