“ Kada se Društvo Mont Pelerin prvi put sastalo 1947. godine, njihov politički projekat nije imao ime. Ali su znali kuda idu. Osnivač društva, Friedrich von Hayek, primetio je da će za pobedu u borbi za ideje biti potrebna najmanje jedna generacija, ali je znao da će njegova intelektualna vojska privući moćne pristalice. Njihova filozofija, koja je kasnije postala poznata kao neoliberalizam, bila je u skladu s interesima ultrabogatih, pa su je ultrabogati i promovisali.
Prvi veliki potez koju su neoliberali napravili bio je obezbediti nepresušni izvor novca. Američki oligarsi i njihove fondacije – Coors, Olin, Scaife, Pew i druge – uložili su stotine miliona u osnivanje istraživačkih centara, osnivanje poslovnih škola i transformaciju univerzitetskih ekonomskih odseka u bastione gotovo totalitarnog neoliberalnog razmišljanja. Heritage Foundation, Hoover Institute, American Enterprise Institute i mnogi drugi u SAD-u, Institut za ekonomska pitanja, Centar za političke studije i Adam Smith Institute u Velikoj Britaniji osnovani su kako bi promovisali ovaj projekat. Njihova svrha bila je razviti ideje i jezik koji bi prikrili pravu nameru programa – obnovu moći elite – i predstaviti ga kao predlog za poboljšanje čovečanstva.
George Monbiot
JEDAN OD ESEJA IZ KNJIGE GEORGE MONBIOT-a
Zamislite da narod Sovjetskog Saveza nikada nije čuo za komunizam. Ideologija koja dominira našim životima, za većinu nas, nema ime. Pomenite je u razgovoru i bićete nagrađeni sleganjem ramenima. Čak i ako su vaši slušaoci već čuli taj termin, teško će ga definisati. Neoliberalizam: da li znate šta je to?
Njegova anonimnost je i simptom i uzrok njegove moći. Igrao je glavnu ulogu u izuzetno raznim krizama: finansijskom slomu 2007-8, premeštanju bogatstva i moći u inostranstvo, na šta nam Panamski papiri nude samo delić, sporom kolapsu javnog zdravlja i obrazovanja, ponovnom siromaštvu dece, epidemiji usamljenosti, kolapsu ekosistema, usponu Donalda Trampa. Ali mi reagujemo na ove krize kao da se pojavljuju izolovano, očigledno nesvesni da su sve ili katalizovane ili pogoršane istom koherentnom filozofijom; filozofijom koja ima – ili je imala – ime. Koja veća moć može postojati nego delovati bez imena?
Neoliberalizam je postao toliko sveprisutan da ga retko prepoznajemo kao ideologiju. Čini se da prihvatamo tvrdnju da ova utopijska, milenaristička vera opisuje neutralnu silu; neku vrstu biološkog zakona, poput Darvinove teorije evolucije. Ali filozofija je nastala kao svesni pokušaj da se preoblikuje ljudski život i pomeri mesto moći.
Neoliberalizam vidi konkurenciju kao ključnu karakteristiku ljudskih odnosa. On redefiniše građane kao potrošače, čiji se demokratski izbori najbolje ostvaruju kupovinom i prodajom, procesom koji nagrađuje zasluge i kažnjava neefikasnost. Tvrdi da „tržište“ donosi koristi koje se nikada ne bi mogle postići planiranjem.
Pokušaji ograničavanja konkurencije tretiraju se kao neprijateljski prema slobodi. Poreze i regulaciju treba svesti na minimum, javne usluge treba privatizovati. Organizacija rada i kolektivno pregovaranje sindikata prikazuju se kao tržišne distorzije koje ometaju formiranje prirodne hijerarhije pobednika i gubitnika. Nejednakost se preoblikuje kao vrlinska: nagrada za korisnost i generator bogatstva, koje se sliva da obogati sve. Napori da se stvori ravnopravnije društvo su kontraproduktivni i moralno korozivni. Tržište osigurava da svako dobije ono što zaslužuje.
Mi internalizujemo i reprodukujemo njegova uverenja. Bogati ubeđuju sebe da su stekli bogatstvo zahvaljujući zaslugama, ignorišući prednosti – kao što su obrazovanje, nasleđe i klasa – koje su možda pomogle da se ono obezbedi. Siromašni počinju da krive sebe za svoje neuspehe, čak i kada malo mogu da urade da promene svoje okolnosti.
Ne brinite o strukturnoj nezaposlenosti: ako nemate posao, to je zato što ste nepreduzimljivi. Ne brinite o nemogućim troškovima stanovanja: ako vam je kreditna kartica istrošena, nepažljivi ste i nepromišljeni. Ne brinite što vaša deca više nemaju školsko igralište: ako se ugoje, to je vaša krivica. U svetu kojim vlada konkurencija, oni koji zaostaju postaju definisani i samodefinišu se kao gubitnici.
Među rezultatima, kako Pol Verhege dokumentuje u svojoj knjizi „Šta je sa mnom?“, su epidemije samopovređivanja, poremećaji u ishrani, depresija, usamljenost, anksioznost zbog učinka i socijalna fobija. Možda nije iznenađujuće da je Britanija, u kojoj je neoliberalna ideologija najrigoroznije primenjena, prestonica usamljenosti u Evropi. Sada smo svi neoliberali.
Termin neoliberalizam je skovan na sastanku u Parizu 1938. godine. Među delegatima su bila dva čoveka koji su definisali ovu ideologiju, Ludvig fon Mizes i Fridrih Hajek. Obojica izgnanici iz Austrije, videli su socijaldemokratiju, oličenu u Nju dilu Frenklina Ruzvelta i postepenom razvoju britanske države blagostanja, kao manifestacije kolektivizma koji je zauzimao isti spektar kao nacizam i komunizam.
U delu „Put ka ropstvu“, objavljenom 1944. godine, Hajek je tvrdio da će vladino planiranje, gušenjem individualizma, neumitno dovesti do totalitarne kontrole. Kao i Mizesova knjiga „Birokratija“, „Put ka ropstvu“ je bila široko čitana. Privukla je pažnju nekih veoma bogatih ljudi, koji su u toj filozofiji videli priliku da se oslobode regulacije i poreza. Kada je 1947. godine Hajek osnovao prvu organizaciju koja će širiti doktrinu neoliberalizma – Društvo Mon Pelerin – finansijski su je podržali milioneri i njihove fondacije.
Uz njihovu pomoć, počeo je da stvara ono što Danijel Stedman Džons u delu „Gospodari univerzuma“ opisuje kao „neku vrstu neoliberalne internacionale“: transatlantsku mrežu akademika, biznismena, novinara i aktivista. Bogati podržavaoci pokreta finansirali su niz istraživačkih centara koji bi usavršavali i promovisali ideologiju. Među njima su bili Američki institut za preduzetništvo, Fondacija Heritidž, Institut Katon, Institut za ekonomska pitanja, Centar za političke studije i Institut Adam Smit. Takođe su finansirali akademske pozicije i odeljenja, posebno na univerzitetima u Čikagu i Virdžiniji.
Kako se razvijao, neoliberalizam je postajao sve izraženiji. Hajekov stav da vlade treba da regulišu konkurenciju kako bi sprečile formiranje monopola ustupio je mesto – među američkim apostolima poput Miltona Fridmana – verovanju da se monopolska moć može posmatrati kao nagrada za efikasnost.
Nešto drugo se dogodilo tokom ove tranzicije: pokret je izgubio ime. Godine 1951, Fridman je rado sebe opisivao kao neoliberala. Ali ubrzo nakon toga, termin je počeo da nestaje. Još čudnije, čak i kada je ideologija postajala jasnija, a pokret koherentniji, izgubljeno ime nije zamenjeno nijednom zajedničkom alternativom.
U početku, uprkos izdašnom finansiranju, neoliberalizam je ostao na marginama. Posleratni konsenzus je bio gotovo univerzalan: ekonomski recepti Džona Mejnarda Kejnsa su široko primenjivani, puna zaposlenost i smanjenje siromaštva bili su zajednički ciljevi u SAD i većem delu zapadne Evrope, najviše poreske stope su bile visoke, a vlade su težile socijalnim rezultatima bez sramote, razvijajući nove javne usluge i sigurnosne mreže.
Ali sedamdesetih godina prošlog veka, kada su kejnzijanske politike počele da se raspadaju i ekonomske krize su pogodile obe strane Atlantika, neoliberalne ideje su počele da ulaze u mejnstrim. Kako je Fridman primetio, „kada je došlo vreme da se morate promeniti... postojala je alternativa spremna da se prihvati“. Uz pomoć saosećajnih novinara i političkih savetnika, elemente neoliberalizma, posebno njegove recepte za monetarnu politiku, usvojile su administracija Džimija Kartera u SAD i vlada Džima Kalagana u Britaniji.
Nakon što su Margaret Tačer i Ronald Regan preuzeli vlast, ubrzo je usledio ostatak paketa: masovno smanjenje poreza za bogate, uništavanje sindikata, deregulacija, privatizacija, autsorsing i konkurencija u javnim službama. Putem MMF-a, Svetske banke, Mastrihtskog sporazuma i Svetske trgovinske organizacije, neoliberalne politike su nametnute – često bez demokratskog pristanka – većem delu sveta. Najznačajnije je bilo njihovo usvajanje među strankama koje su nekada pripadale levici: laburistima i demokratama, na primer. Kako Stedman Džons primećuje, „teško je zamisliti drugu utopiju koja je tako potpuno ostvarena“.
Može izgledati čudno da je doktrina koja obećava izbor i slobodu promovisana sloganom „nema alternative“. Ali, kako je Hajek primetio tokom posete Pinočeovom Čileu – jednoj od prvih zemalja u kojima je program sveobuhvatno primenjen – „moja lična preferencija je ka liberalnoj diktaturi, a ne ka demokratskoj vladi lišenoj liberalizma“. Sloboda koju neoliberalizam nudi, a koja zvuči tako zavodljivo kada se izrazi uopšteno, ispostavlja se da znači slobodu za štuke, a ne za sitnice.
Sloboda od sindikata i kolektivnog pregovaranja znači slobodu suzbijanja plata. Sloboda od regulacije znači slobodu trovanja reka, ugrožavanja radnika, naplaćivanja nepravednih kamatnih stopa i dizajniranja egzotičnih finansijskih instrumenata. Sloboda od poreza znači slobodu od raspodele bogatstva koja ljude izvlači iz siromaštva.
Naomi Klajn Tamo gde se neoliberalne politike ne mogu nametnuti na domaćem nivou, one se nameću međunarodno, putem trgovinskih sporazuma koji uključuju „rešavanje sporova između investitora i države“: ofšor tribunale u kojima korporacije mogu da insistiraju na ukidanju socijalne i ekološke zaštite. Kada su parlamenti glasali za ograničavanje prodaje cigareta, zaštitu snabdevanja vodom od rudarskih kompanija, zamrzavanje računa za energiju ili sprečavanje farmaceutskih firmi da pljačkaju državu, korporacije su tužile, često uspešno. Demokratija je svedena na pozorište.
Još jedan paradoks neoliberalizma jeste da univerzalna konkurencija počiva na univerzalnoj kvantifikaciji i poređenju. Rezultat je da su radnici, tražioci posla i javne službe svih vrsta podložni sitnom, gušećem režimu procene i praćenja, osmišljenom da identifikuje pobednike i kazni gubitnike. Doktrina koju je fon Mises predložio da bi nas oslobodila birokratske noćne more centralnog planiranja umesto toga je stvorila jednu...
Neoliberalizam nije zamišljen kao sebična prevara, ali je to brzo postao. Ekonomski rast je bio znatno sporiji u neoliberalnoj eri (od 1980. u Britaniji i SAD) nego što je bio u prethodnim decenijama; ali ne i za veoma bogate. Nejednakost u raspodeli prihoda i bogatstva, nakon 60 godina pada, brzo je porasla u ovoj eri, zbog razbijanja sindikata, smanjenja poreza, povećanja zakupnina, privatizacije i deregulacije.
Privatizacija ili marketinzacija javnih usluga kao što su energija, voda, vozovi, zdravstvo, obrazovanje, putevi i zatvori omogućila je korporacijama da postave naplatne rampe ispred osnovnih sredstava i naplaćuju zakupninu, bilo građanima ili vladi, za njihovo korišćenje. Zakupnina je drugi termin za nezarađeni prihod. Kada platite naduvanu cenu za kartu za voz, samo deo cene prevoza nadoknađuje operaterima novac koji troše na gorivo, plate, vozni park i druge izdatke. Ostatak odražava činjenicu da vas drže preko cevi.
Oni koji poseduju i upravljaju privatizovanim ili poluprivatizovanim uslugama u Velikoj Britaniji stiču ogromna bogatstva ulažući malo, a naplaćujući mnogo. U Rusiji i Indiji, oligarsi su stekli državnu imovinu putem pasivnih rasprodaja. U Meksiku, Karlos Slim je dobio kontrolu nad skoro svim fiksnim i mobilnim telefonskim uslugama i ubrzo je postao najbogatiji čovek na svetu.
Finansijalizacija, kako Endru Sejer primećuje u knjizi „Zašto ne možemo da priuštimo bogate“, imala je sličan uticaj. „Kao i zakupnina“, tvrdi on, „kamata je... nezarađeni prihod koji se akumulira bez ikakvog napora“. Kako siromašni postaju siromašniji, a bogati postaju bogatiji, bogati stiču sve veću kontrolu nad drugom ključnom imovinom: novcem. Otplate kamata, u ogromnoj većini, predstavljaju transfer novca od siromašnih ka bogatima. Kako cene nekretnina i povlačenje državnog finansiranja opterećuju ljude dugovima (pomislite na prelazak sa studentskih grantova na studentske kredite), banke i njihovi rukovodioci čiste.
Sejer tvrdi da su protekle četiri decenije okarakterisane transferom bogatstva ne samo od siromašnih ka bogatima, već i unutar redova bogatih: od onih koji zarađuju proizvodnjom novih dobara ili usluga do onih koji zarađuju kontrolišući postojeću imovinu i ubirajući rentu, kamatu ili kapitalnu dobit. Zarađeni prihod je zamenjen nezarađenim prihodom.
Neoliberalne politike su svuda opterećene tržišnim neuspesima. Ne samo da su banke prevelike da bi propale, već su i korporacije koje su sada zadužene za pružanje javnih usluga prevelike. Kao što je Toni Džad istakao u knjizi „Ill Fares the Land“, Hajek je zaboravio da se vitalne nacionalne službe ne smeju urušiti, što znači da konkurencija ne može da ide svojim tokom. Poslovanje uzima profit, država zadržava rizik.
Što je veći neuspeh, ideologija postaje ekstremnija. Vlade koriste neoliberalne krize kao izgovor i kao priliku da smanje poreze, privatizuju preostale javne službe, otvore rupe u mreži socijalne sigurnosti, deregulišu korporacije i reregulišu građane. Država koja mrzi samu sebe sada zabija zube u svaki organ javnog sektora.
Možda najopasniji uticaj neoliberalizma nije ekonomska kriza koju je izazvao, već politička kriza. Kako se smanjuje domen države, smanjuje se i naša sposobnost da promenimo tok naših života glasanjem. Umesto toga, tvrdi neoliberalna teorija, ljudi mogu da ostvare izbor kroz trošenje. Ali neki imaju više za trošenje od drugih: u velikoj potrošačkoj ili akcionarskoj demokratiji, glasovi nisu podjednako raspoređeni. Rezultat je obespravljivanje siromašnih i srednjeg sloja stanovništva. Kako stranke desnice i bivše levice usvajaju slične neoliberalne politike, obespravljivanje se pretvara u lišavanje prava glasa. Veliki broj ljudi je izbačen iz politike.
Kris Hedžis primećuje da „fašistički pokreti grade svoju bazu ne od politički aktivnih, već od politički neaktivnih, 'gubitnika' koji osećaju, često ispravno, da nemaju glas ili ulogu u političkom establišmentu“. Kada nam politička debata više ne govori, ljudi umesto toga postaju osetljivi na slogane, simbole i senzacije. Na primer, poštovaocima Trampa, činjenice i argumenti deluju irelevantno.
Džad je objasnio da kada se gusta mreža interakcija između ljudi i države svede na ništa osim autoriteta i poslušnosti, jedina preostala sila koja nas vezuje je državna moć. Totalitarizam koga se Hajek plašio verovatnije će se pojaviti kada se vlade, izgubivši moralni autoritet koji proizilazi iz pružanja javnih usluga, svedu na „nagovaranje, pretnje i na kraju prisiljavanje ljudi da im se pokoravaju
Kao i komunizam, neoliberalizam je Bog koji je propao. Ali doktrina zombija se tetura, a jedan od razloga je njena anonimnost. Ili bolje rečeno, skup anonimnosti.
Nevidljivu doktrinu nevidljive ruke promovišu nevidljivi podržavaoci. Polako, veoma sporo, počeli smo da otkrivamo imena nekoliko njih. Otkrivamo da je Institut za ekonomska pitanja, koji je u medijima snažno argumentovao protiv dalje regulacije duvanske industrije, tajno finansiran od strane kompanije British American Tobacco od 1963. godine. Otkrivamo da su Čarls i Dejvid Koh, dvojica najbogatijih ljudi na svetu, osnovali institut koji je pokrenuo pokret Čajanka. Otkrivamo da je Čarls Koh, osnivajući jedan od svojih istraživačkih centara, primetio da „kako bi se izbegle nepoželjne kritike, način na koji se organizacija kontroliše i upravlja ne bi trebalo široko reklamirati“.
Reči koje koristi neoliberalizam često kriju više nego što razjašnjavaju. „Tržište“ zvuči kao prirodni sistem koji bi mogao da nas podjednako opterećuje, poput gravitacije ili atmosferskog pritiska. Ali je prepun odnosa moći. Ono što „tržište želi“ teži da znači ono što žele korporacije i njihovi šefovi. „Investicija“, kako Sejer primećuje, znači dve sasvim različite stvari. Jedna je finansiranje produktivnih i društveno korisnih aktivnosti, a druga je kupovina postojeće imovine kako bi se ona izvukla za zakupninu, kamatu, dividende i kapitalne dobitke. Korišćenje iste reči za različite aktivnosti „kamuflira izvore bogatstva“, što nas dovodi do toga da mešamo izvlačenje bogatstva sa stvaranjem bogatstva
Pre jednog veka, novobogataši su bili omalovažavani od strane onih koji su nasledili njihov novac. Preduzetnici su tražili društveno prihvatanje predstavljajući se kao rentijeri. Danas je odnos obrnut: rentijeri i naslednici sebe nazivaju preduzetnicima. Tvrde da su zaradili svoj nezarađeni prihod.
Ove anonimnosti i zabune se uklapaju sa bezimenim i bezuslovnim karakteristikama modernog kapitalizma: modelom franšize koji osigurava da radnici ne znaju za koga rade; kompanijama registrovanim putem mreže ofšor tajnih režima toliko složenih da čak ni policija ne može da otkrije stvarne vlasnike; poreskim aranžmanima koji obmanjuju vlade; finansijskim proizvodima koje niko ne razume.
Anonimnost neoliberalizma se strogo čuva. Oni koji su pod uticajem Hajeka, Mizesa i Fridmana imaju tendenciju da odbace taj termin, tvrdeći – sa izvesnom dozom prava – da se danas koristi samo pogrdno. Ali oni nam ne nude nikakvu zamenu. Neki sebe opisuju kao klasične liberale ili libertarijance, ali ovi opisi su i obmanjujući i čudno samoponižavajući, jer sugerišu da nema ništa novo u vezi sa „Putom u ropstvo“, „Birokratijom“ ili Fridmanovim klasičnim delom „Kapitalizam i sloboda“.
Uprkos svemu tome, postoji nešto divno u vezi sa neoliberalnim projektom, barem u njegovim ranim fazama. Bila je to prepoznatljiva, inovativna filozofija koju je promovisala koherentna mreža mislilaca i aktivista sa jasnim planom akcije. Bila je strpljiva
Trijumf neoliberalizma takođe odražava neuspeh levice. Kada je ekonomija laissez-faire dovela do katastrofe 1929. godine, Kejns je osmislio sveobuhvatnu ekonomsku teoriju koja bi je zamenila. Kada je kejnzijansko upravljanje potražnjom došlo do zastoja 70-ih godina, postojala je spremna alternativa. Ali kada se neoliberalizam raspao 2008. godine, nije bilo... ničega. Zato zombiji hodaju. Levica i centar nisu proizveli novi opšti okvir ekonomske misli 80 godina.
Svako pozivanje na lorda Kejnsa je priznanje neuspeha. Predlaganje kejnzijanskih rešenja za krize 21. veka znači ignorisanje tri očigledna problema. Teško je mobilisati ljude oko starih ideja; mane otkrivene 70-ih godina nisu nestale; i, što je najvažnije, nemaju šta da kažu o našoj najtežoj nevolji: ekološkoj krizi. Kejnzijanizam deluje tako što stimuliše potrošačku potražnju kako bi podstakao ekonomski rast. Potrošačka potražnja i ekonomski rast su motori uništavanja životne sredine.
Ono što istorija kejnzijanizma i neoliberalizma pokazuje jeste da nije dovoljno suprotstaviti se pokvarenom sistemu. Mora se predložiti koherentna alternativa. Za laburiste, demokrate i širu levicu, centralni zadatak trebalo bi da bude razvoj ekonomskog Apolo programa, svesnog pokušaja osmišljavanja novog sistema, prilagođenog zahtevima 21. veka.
George Monbiot’s How Did We Get into This Mess? Како smo se našli u ovoj zbrci?
Primjedbe
Objavi komentar