Ponovno oživljavanje eugenike u 21. veku)
Eugenika je ideologija da ljudske populacije treba „poboljšati“ kroz društvene politike, kao što je selektivno uzgoj - podsticanje ljudi sa „poželjnim“ osobinama da imaju decu, dok se istovremeno obeshrabruju oni sa „nepoželjnim“ osobinama. To je nametnuta ideologija. Ona uključuje ljude na pozicijama moći koji donose vrednosne sudove o tome koje su osobine poželjne, a koje nisu, i ko zaslužuje reprodukciju, a ko ne, a to neizbežno dovodi do kršenja ljudskih prava.
Prvi zakon o eugeničkoj sterilizaciji donet je u američkoj državi Indijana 1907. godine, kojim je legalizovana sterilizacija onih koji se smatraju nepoželjnim bez njihovog pristanka; mnoge druge države SAD i neke zemlje kasnije su uvele slične eugeničke politike. Jasno je da takve politike podrazumevaju kršenje reproduktivnih prava ljudi, koja, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, počivaju na sposobnosti svake osobe da slobodno izabere koliko će dece imati.
Možda mislite da će ovo biti lekcija iz istorije. Eugenički pokret je svakako izumro posle Drugog svetskog rata, zbog ekstrema do kojih je (prvi) nacistički režim doveo ove ideje. U Nemačkoj, 1930-ih i 1940-ih, nacisti nisu samo sprečavali nepoželjne da imaju decu, već su ih i ubijali u užasnom broju, pokušavajući da istrebe u koncentracionim logorima one sa osobinama koje nacisti nisu voleli, poput osoba sa invaliditetom ili onih koji su bili Jevreji, Romi ili homoseksualci.
Istina je da je eugenički pokret izgubio deo svoje privlačnosti posle Drugog svetskog rata, i to ne samo zbog nacističkog režima. Početkom 20. veka, bio je popularan pokret u zemljama poput Velike Britanije i Sjedinjenih Država i imao je veliki uticaj u akademskim krugovima. Interesovanje za istraživanje tema relevantnih za eugeniku bilo je važno u razvoju akademskih disciplina kao što su demografija, psihologija, statistika i genetika.
Iako nije bila univerzalno prihvaćena, Alfred Rasel Volas, koji je predložio teoriju prirodne selekcije zajedno sa Darvinom, rekao je da je eugenika „jednostavno nametljivo mešanje arogantnog naučnog sveštenstva“; verovao je da ako želite da poboljšate ljudske populacije, morate poboljšati životnu sredinu, materijalne uslove u kojima ljudi žive.
Kako je nauka napredovala tokom 20. veka, postajalo je sve jasnije da je Volas bio u pravu. Eugenika je zaista ideologija, a ne nauka.
Vrste osobina koje su zanimale eugeničare – siromaštvo, kriminal, inteligencija – veoma su složene i pod velikim uticajem su okruženja. U slučaju osobine poput inteligencije, može postojati neka nasleđena, genetska osnova, ali čak i ovde geni i okruženje interaguju kako bi proizveli osobinu na veoma složene načine koje još uvek ne razumemo u potpunosti. Verovanje da će mešanje u reproduktivne odluke ljudi poboljšati „kvalitet“ ljudskih populacija na način na koji eugeničari pretpostavljaju, i bez ikakvih neželjenih posledica, jednostavno nije naučno realistično verovanje.
Dakle, eugenika je opala u popularnosti nakon Drugog svetskog rata, ali ideje koje leže u osnovi eugenike – da su neke grupe ljudi jednostavno inherentno bolje od drugih i da društvo treba da bude organizovano u korist tih ljudi – su moćne ideje. Eugenika nikada nije zaista nestala, a do kraja 20. veka ponovo je bila u usponu. U 21. veku, eugenika doživljava potpuni preporod. Ovo je razgovor o eugenici u sadašnjosti, a ne u prošlosti. Postoji mnogo razloga za ponovni porast eugenike, ali, kao univerzitetskog istraživača, jedan aspekt koji me zanima i zbunjuje je uloga koju su akademska istraživanja igrala.
U akademskim krugovima, nekoliko pojedinaca je vredno radilo na tome da ideologija eugenike ostane živa i zdrava tokom 20. veka. Do 1960-ih, objavljivanje radova o eugenici u naučnim časopisima je postajalo sve teže, pa je grupa pojedinaca osnovala pseudo-časopis – Mankind Quarterly – kako bi obezbedila forum za ovu vrstu istraživanja. Časopis „Mankind Quarterly“ se specijalizovao za naučni rasizam – što je korišćenje i zloupotreba nauke za promociju ideologije da postoji prirodna i neizbežna hijerarhija rasa. Naučni rasizam se koristi da bi se tvrdilo da su rasne nejednakosti neizbežne i da će politike usmerene na smanjenje takvih nejednakosti biti osuđene na propast.
Jedan od osnivača časopisa „Mankind Quarterly“ – Redžinald Ragls Gejts – koji je kratko bio oženjen pionirkom kontracepcije i eugeničarkom Mari Stoups – imao je tako ekstremne stavove o rasi da je verovao da su bela i crna ljudska rasa dovoljno različite da bi se smatrale različitim vrstama. Ovo je suprotno naučnom konsenzusu da je rasa društveni konstrukt i da nema osnovu u biologiji.
Očigledno postoji genetska varijacija između ljudi, ali ta varijacija je veoma složena i nije moguće identifikovati različite rase na osnovu te varijacije. Rasu percipiramo jer su ove genetske razlike često bukvalno površne, posebno očigledne u karakteristikama kao što su boja kože ili tekstura kose. I tako rasa ima društvene posledice, jer grupe mogu biti diskriminisane zbog percipirane rase. Ali naučni konsenzus već mnogo decenija je da rasa nije biološka stvarnost.
Uprkos ovom konsenzusu, mali broj akademika pokušao je da održi privid „debate“ o biološkoj stvarnosti rase. Oni su nastavili da tvrde da postoje urođene, genetski određene razlike između rasa u osobinama kao što su inteligencija, kriminalnost i seksualnost. Ovakve ideje su fundamentalne za ideologiju eugenike, koja se zasniva na pretpostavci da su neki ljudi superiorni, a drugi inferiorni, i da se stoga moraju sprovesti politike kako bi se osigurala zaštita i reprodukcija superiornih grupa ljudi, dok se inferiorni ljudi stavljaju u nepovoljan položaj. Akademska istraživanja koja tvrde da pružaju dokaze o inferiornosti određenih grupa ljudi mogu eugeničarima znatno olakšati da argumentuju za svoje politike.
Jasan primer za to bio je psiholog Ričard Lin. On je proveo nekoliko decenija svoje karijere sastavljajući bazu podataka „nacionalnih koeficijenata inteligencije“, za koje je tvrdio da pružaju prosečan koeficijent inteligencije – meru inteligencije – za nacionalne države širom sveta. U ovoj bazi podataka postoje značajne razlike između koeficijenata inteligencije svetskih regiona, pri čemu afričke nacije imaju mnogo niži koeficijent inteligencije od zemalja u Evropi ili Aziji.
Problem je što Linova baza podataka koeficijenta inteligencije nema naučnu vrednost. Neke međunarodne organizacije prikupljaju podatke na nacionalnom nivou o demografskim ishodima poput fertiliteta i mortaliteta, što je neverovatno teško i skupo, ali je barem razumno, s obzirom na to da se rođenja i smrti mogu prilično lako definisati na isti način u različitim kulturama.
Inteligencija nije kao rođenje ili smrt; to je nejasan koncept, konstrukt mozga, koji se ne može lako meriti na isti način kod veoma različitih populacija. Vrste kognitivnih testova koji se koriste za izračunavanje koeficijenta inteligencije su poznatije ljudima koji su imali formalno obrazovanje, što znači da će svaka globalna baza podataka o inteligenciji verovatno odražavati drugačiji pristup formalnom obrazovanju, umesto da otkrije bilo šta o inteligenciji ljudi u različitim zemljama.
Metode koje je Lin koristio za izgradnju baze podataka bile su daleko od tipičnih standarda naučne rigoroznosti. Postoje dokazi da je namerno manipulisao podacima koje je uključio kako bi potcenio koeficijent inteligencije afričkih naroda.
Uprkos ovim problemima, Lin je koristio svoju bazu podataka da iznese veoma jake tvrdnje o globalnim varijacijama u inteligenciji. Tvrdio je da su razlike u inteligenciji između Afrike, Evrope i Azije genetski određene i koristio je bazu podataka da eksplicitno zastupa politiku eugenike, na primer, tvrdeći da imigracija iz zemalja sa „niskim koeficijentom inteligencije“ u zemlje sa „visokim koeficijentom inteligencije“ treba da bude ograničena, kako bi se izbeglo kontaminiranje genskog fonda zemalja sa „visokim koeficijentom inteligencije“ manje inteligentnim genima. Lin je pokušao, sopstvenim rečima, da „pokuša da rehabilituje eugeniku“.
Ipak, bio je čvrsto ukorenjen u univerzitetskoj zajednici Ujedinjenog Kraljevstva – tokom cele karijere bio je zaposlen kao univerzitetski psiholog i objavio je desetine radova, mnogi zasnovani na nacionalnoj bazi podataka o koeficijentu inteligencije, ne samo u pseudo-časopisima kao što je Mankind Quarterly, već i u vodećim akademskim časopisima. Godine 2011, nakon penzionisanja, organizovao je večeru za neke od svojih kolega iz oblasti istraživanja inteligencije. Ove kolege – koji su i sami bili akademski psiholozi – uručili su mu mač „za njegove usluge u eugenici“.
Dakle, u 21. veku je nemoguće tvrditi da je eugenika istorija. Lin više ne objavljuje, ali je prošle godine časopis „Nada, a ne mržnja“ sproveo tajnu istragu koja je otkrila postojanje mreže naučnih rasista, koju finansira tehnološki milioner i ima veze sa krajnje desničarskim političkim aktivistima. Ovi ljudi rade zajedno kako bi manipulisali naukom proizvodeći pogrešna istraživanja koja promovišu ideju o urođenim razlikama između rasa i redovno objavljuju svoje radove u vodećim akademskim časopisima.
Međutim, ciljna publika naučnog rasizma nije nauka, već društvo. Lin i mreža naučnih rasista vredno rade na promociji svojih „istraživanja“ kreatorima politike, političarima i prijemčivoj javnosti, i ti napori imaju uticaj. Godine 2022, terorista koji je ubio 10 crnaca u rasno motivisanom napadu u SAD citirao je Linov rad u svom manifestu.
Pored pojedinačnih terorističkih akata, istoričar Kvin Slobodijan povezuje naučni rasizam sa usponom krajnje desničarskih političkih partija poslednjih decenija. Ideologije koje promovišu ove stranke obično se zasnivaju na uverenju da nisu svi sposobni da podjednako doprinesu društvu: ovo je eugenička ideologija. Čini se da su ova uverenja bila pod velikim uticajem argumenata naučnog rasizma, da su rase suštinski različite na važne načine. Krajnje desničarske grupe često uokviruju svoju retoriku u smislu rase i koriste naučni rasizam da bi opravdale političke ciljeve koji stavljaju u nepovoljan položaj rasne manjinske grupe.
Na primer, antiimigraciono raspoloženje podstiču ideologije „velike zamene“, koje tvrde da se belo stanovništvo „zamenjuje“ imigracijom i većom plodnošću crnog i smeđeg stanovništva; i tvrdnje da su takve imigrantske populacije sklone kriminalu.
Strah od zamene je takođe u srži brzo rastućeg „pronatalističkog“ pokreta, koji tvrdi da su stanovništva sa višim prihodima u neposrednoj opasnosti od „kolapsa stanovništva“ zbog pada stope nataliteta. Ilon Mask je promovisao ovu posebnu paniku, tvrdeći da je pad stope nataliteta veća pretnja čovečanstvu od klimatskih promena. Pronatalističko rešenje za predstojeći „kolaps stanovništva“ jeste uključivanje u reproduktivne odluke ljudi i podsticanje žena – obično određenih tipova žena – da imaju više dece; ponovo se vraćamo na eugeniku.
Eugenička ideologija i naučni rasizam sada počinju eksplicitno da se pojavljuju u jeziku koji koriste veoma uticajni političari: tokom svoje predsedničke kampanje, Donald Tramp je pominjao „loše gene“ kada je govorio o imigrantima u SAD, a nakon izbora je izdao izvršnu naredbu koja izgleda tvrdi da rasa ima biološku stvarnost.
Eugenika nije istorija. S obzirom na to da je to ideologija koja označava određene grupe ljudi kao inferiorne u odnosu na druge, i da će istorija neizbežno dovesti do ozbiljnih kršenja ljudskih prava, svi bismo trebali biti zabrinuti što se eugenika vratila.
Autor: Rebecca Sear je demografkinja, evolucijski bihevioralna naučnica i direktorica Centra za kulturu i evoluciju na Univerzitetu Brunel u Londonu.
Primjedbe
Objavi komentar