TOKOM dve hiljade godina koje su usledile nakon kulminacije grčke nauke i kulture u petom i četvrtom veku pre nove ere, ljudski um je u velikoj meri bio zaokupljen problemima drugačije vrste od onih iz ranog perioda. U prvim vekovima grčke kulture najjači impuls je dolazio iz neposredne stvarnosti sveta u kome živimo i koji percipiramo našim čulima. Ova stvarnost je bila puna života i nije bilo dobrog razloga da se istakne razlika između materije i uma ili između tela i duše. Ali u Platonovoj filozofiji se već vidi da druga stvarnost počinje da se jača.
U čuvenom poređenju o pećini, Platon upoređuje ljude sa zatvorenicima u pećini koji su vezani i mogu da gledaju samo u jednom pravcu. Imaju vatru iza sebe i na zidu vide senke sebe i predmeta iza sebe. Pošto ne vide ništa osim senki, smatraju te senke stvarnim i nisu svesni predmeta. Konačno, jedan od zatvorenika beži i izlazi iz pećine na svetlost sunca. Po prvi put vidi stvarne stvari i shvata da su ga do tada senke prevarile. Po prvi put on zna istinu i razmišlja samo sa tugom o svom dugom životu u tami. Pravi filozof je zatvorenik koji je pobegao iz pećine u svetlost istine, on je onaj koji poseduje pravo znanje. Ova neposredna veza sa istinom ili, možemo u hrišćanskom smislu reći, sa Bogom je nova stvarnost koja je počela da postaje jača od stvarnosti sveta kako je opažaju naša čula. Neposredna veza sa Bogom dešava se unutar ljudske duše, a ne u svetu, i to je bio problem koji je više od svega zaokupljao ljudsku misao u dve hiljade godina nakon Platona. U ovom periodu, oči filozofa bile su usmerene ka ljudskoj duši i njenom odnosu sa Bogom, ka problemima etike i ka tumačenju otkrovenja, ali ne i ka spoljašnjem svetu. Tek u vreme italijanske renesanse ponovo se mogla videti postepena promena ljudskog uma, što je konačno rezultiralo oživljavanjem interesovanja za prirodu.
Velikom razvoju prirodnih nauka od šesnaestog i sedamnaestog veka prethodio je i pratio ga je razvoj filozofskih ideja koje su bile usko povezane sa fundamentalnim pojmovima nauke. Stoga može biti poučno komentarisati ove ideje sa pozicije koju je konačno dostigla moderna nauka u naše vreme.
Prvi veliki filozof ovog novog perioda nauke bio je Rene Dekart, koji je živeo u prvoj polovini sedamnaestog veka. One njegove ideje koje su najvažnije za razvoj naučnog mišljenja sadržane su u njegovom delu „Rasprava o metodi“. Na osnovu sumnje i logičkog rezonovanja, on pokušava da pronađe potpuno novo i, kako on misli, čvrsto tlo za filozofski sistem. On ne prihvata otkrovenje kao takvu osnovu, niti želi nekritički da prihvati ono što se opaža čulima. Zato počinje sa svojom metodom sumnje. On baca sumnju na ono što nam naša čula govore o rezultatima našeg rezonovanja i konačno dolazi do svoje čuvene rečenice: „cogito ergo sum“. Ne mogu sumnjati u svoje postojanje jer to sledi iz činjenice da mislim. Nakon što je na ovaj način utvrdio postojanje Ja, on nastavlja da dokazuje postojanje Boga u suštini na liniji sholastičke filozofije. Konačno, postojanje sveta proizilazi iz činjenice da mi je Bog dao snažnu sklonost da verujem u postojanje sveta, i jednostavno je nemoguće da me je Bog prevario.
Ova osnova Dekartove filozofije radikalno se razlikuje od one kod starogrčkih filozofa. Ovde polazna tačka nije fundamentalni princip ili suština, već pokušaj fundamentalnog znanja. I Dekart shvata da je ono što znamo o našem umu sigurnije od onoga što znamo o spoljašnjem svetu. Ali već njegova polazna tačka sa „trouglom“ Bog - Reč - Ja pojednostavljuje na opasan način osnovu za dalje razmišljanje. Podela između materije i uma ili između duše i tela, koja je započeta u Platonovoj filozofiji, sada je završena. Bog je odvojen i od Ja i od sveta. Bog je ubrzo uzdignut toliko visoko iznad sveta i ljudi da se konačno pojavljuje u Dekartovoj filozofiji samo kao zajednička referentna tačka koja uspostavlja odnos između Ja i sveta.
Dok je starogrčka filozofija pokušavala da pronađe red u beskonačnoj raznolikosti stvari i događaja tražeći neki fundamentalni objedinjujući princip, Dekart pokušava da uspostavi red kroz neku fundamentalnu podelu. Ali tri dela koja proizilaze iz podele gube deo svoje suštine kada se bilo koji deo smatra odvojenim od druga dva dela. Ako se uopšte koriste osnovni Dekartovi koncepti, bitno je da je Bog u svetu i u Ja, a takođe je bitno da Ja ne može biti zaista odvojeno od sveta. Naravno, Dekart je znao nesumnjivu nužnost te veze, ali filozofija i prirodne nauke u narednom periodu razvijale su se na osnovu polariteta između „res cogitans“ i „res extensa“, a prirodne nauke su svoje interesovanje koncentrisale na „res extensa“. Uticaj kartezijanske podele na ljudsku misao u narednim vekovima teško je preceniti, ali upravo tu podelu moramo kasnije kritikovati iz razvoja fizike u naše vreme.
Naravno, bilo bi pogrešno reći da je Dekart, kroz svoj novi metod u filozofiji, dao novi pravac ljudskoj misli. Ono što je zapravo uradio jeste da je po prvi put formulisao trend u ljudskom razmišljanju koji se već mogao videti tokom renesanse u Italiji i u Reformaciji. Došlo je do oživljavanja interesovanja za matematiku, što je izrazilo sve veći uticaj platonskih elemenata u filozofiji, i insistiranja na ličnoj religiji. Rastuće interesovanje za matematiku favorizovalo je filozofski sistem koji je polazio od logičkog rezonovanja i pokušavao ovom metodom da dođe do neke istine koja je bila jednako sigurna kao matematički zaključak. Insistiranje na ličnoj religiji odvojilo je Ja i njegov odnos prema Bogu od sveta. Interesovanje za kombinovanje empirijskog znanja sa matematikom, kao što se vidi u Galilejevom radu, možda je delimično bilo posledica mogućnosti da se na ovaj način dođe do nekog znanja koje bi se moglo potpuno odvojiti od teoloških sporova koje je pokrenula Reformacija. Ovo empirijsko znanje moglo se formulisati bez govora o Bogu ili o nama samima i favorizovalo je razdvajanje tri osnovna koncepta Bog-Svet-Ja ili razdvajanje između „res cogitans“ i „res extensa“. U ovom periodu je u nekim slučajevima postojao eksplicitni dogovor među pionirima empirijske nauke da se u njihovim diskusijama ne pominje ime Boga ili fundamentalni uzrok.
S druge strane, teškoće razdvajanja mogle su se jasno videti od samog početka. Na primer, u razlikovanju između „res cogitans“ i „res extensa“, Dekart je bio primoran da životinje u potpunosti stavi na stranu „res extensa“. Stoga, životinje i biljke nisu bile suštinski različite od mašina, njihovo ponašanje je bilo potpuno određeno materijalnim uzrocima. Ali uvek se činilo teškim potpuno poreći postojanje neke vrste duše kod životinja, i čini nam se da je stariji koncept duše, na primer u filozofiji Tome Akvinskog, bio prirodniji i manje nametnut od kartezijanskog koncepta „es cognitans“, čak i ako smo uvereni da zakoni fizike i hemije strogo važe u živim organizmima. Jedna od kasnijih posledica ovog Dekartovog stava bila je da, ako su se životinje jednostavno smatrale mašinama, bilo je teško ne misliti isto o ljudima. Pošto su, s druge strane, „res cogitans“ i „res extensa“ shvaćeni kao potpuno različiti u svojoj suštini, nije se činilo mogućim da mogu delovati jedno na drugo. Stoga. Da bi se sačuvala potpuna paralelnost između iskustava uma i tela, i um je u svojim aktivnostima bio potpuno određen zakonima koji su odgovarali zakonima fizike i hemije. Ovde se pojavilo pitanje mogućnosti „slobodne volje“. Očigledno je da je ceo ovaj opis donekle veštački i pokazuje ozbiljne nedostatke kartezijanske podele.
S druge strane, u prirodnim naukama podela je bila izuzetno uspešna tokom nekoliko vekova. Njutnova mehanika i svi ostali delovi klasične fizike konstruisani po njegovom modelu polazili su od pretpostavke da se svet može opisati bez govorenja o Bogu ili nama samima. Ova mogućnost je uskoro izgledala gotovo kao neophodan uslov za prirodne nauke uopšte.
Ali u ovom trenutku situacija se donekle promenila kroz kvantnu teoriju i stoga sada možemo doći do poređenja Dekartovog filozofskog sistema sa našom sadašnjom situacijom u modernoj fizici. Već je ranije istaknuto da u kopenhagenskoj interpretaciji kvantne teorije zaista možemo nastaviti bez pominjanja sebe kao pojedinaca, ali ne možemo zanemariti činjenicu da prirodne nauke formiraju ljudi. Prirodne nauke ne samo da opisuju i objašnjavaju prirodu; one su deo interakcije između prirode i nas samih; one opisuju prirodu kao izloženu našem načinu ispitivanja. Ovo je bila mogućnost o kojoj Dekart nije mogao ni da razmišlja, ali ona čini oštro razdvajanje između sveta i Ja nemogućim.
Ako se prati velika teškoća koju su čak i eminentni naučnici poput Ajnštajna imali u razumevanju i prihvatanju kopenhagenskog tumačenja kvantne teorije, može se pratiti koren ove teškoće do kartezijanske podele. Ova podela je duboko prodrla u ljudski um tokom tri veka nakon Dekarta i biće potrebno mnogo vremena da je zameni zaista drugačiji stav prema problemu stvarnosti.
Stav do kojeg je kartezijanska podela dovela u pogledu „res extensa“ bio je ono što se može nazvati metafizičkim realizmom. Svet, tj. proširene stvari, „postoje“. Ovo treba razlikovati od praktičnog realizma, a različiti oblici realizma mogu se opisati na sledeći način: „Objektivizujemo“ iskaz ako tvrdimo da njegov sadržaj ne zavisi od uslova pod kojima se može verifikovati. Praktični realizam pretpostavlja da postoje iskazi koji se mogu objektivizovati i da se u stvari najveći deo našeg iskustva u svakodnevnom životu sastoji od takvih iskaza. Dogmatski realizam tvrdi da ne postoje iskazi koji se tiču materijalnog sveta koji se ne mogu objektivizovati. Praktični realizam je uvek bio i uvek će biti suštinski deo prirodnih nauka. Dogmatski realizam, međutim, kako ga sada vidimo, nije neophodan uslov za prirodne nauke.
Ali je u prošlosti igrao veoma važnu ulogu u razvoju nauke; zapravo, pozicija klasične fizike je pozicija dogmatskog realizma. Tek kroz kvantnu teoriju smo naučili da je egzaktna nauka moguća bez osnove dogmatskog realizma. Kada je Ajnštajn kritikovao kvantnu teoriju, to je učinio na osnovu dogmatskog realizma. Ovo je veoma prirodan stav. Svaki naučnik koji se bavi istraživačkim radom oseća da traži nešto što je objektivno istinito. Njegove izjave nisu namenjene da zavise od uslova pod kojima se mogu proveriti. Posebno u fizici, brzina koju možemo objasniti prirodu jednostavnim matematičkim zakonima govori nam da smo ovde naišli na neku istinsku karakteristiku stvarnosti, a ne na nešto što smo - u bilo kom smislu te reči - sami izmislili. Ovo je situacija koju je Ajnštajn imao na umu kada je uzeo dogmatski realizam kao osnovu za prirodne nauke. Ali kvantna teorija je sama po sebi primer mogućnosti objašnjenja prirode pomoću jednostavnih matematičkih zakona bez ove osnove. Ovi zakoni možda ne deluju sasvim jednostavno kada se uporede sa Njutnovom mehanikom. Ali, sudeći po ogromnoj složenosti fenomena koje treba objasniti (na primer, linijski spektri složenih atoma), matematička šema kvantne teorije je relativno jednostavna. Prirodne nauke su zapravo moguće bez osnove dogmatskog realizma.
Metafizički realizam ide korak dalje od dogmatskog realizma govoreći da „stvari zaista postoje“. To je zapravo ono što je Dekart pokušao da dokaže argumentom da „Bog nas nije mogao prevariti“. Tvrdnja da stvari zaista postoje razlikuje se od tvrdnje dogmatskog realizma utoliko što se ovde pojavljuje reč „postoji“, što se takođe podrazumeva u drugoj tvrdnji „cogito ergo sum“... „Mislim, dakle postojim“. Ali teško je videti šta se podrazumeva u ovoj tački što još nije sadržano u tezi dogmatskog realizma; i to nas vodi do opšte kritike tvrdnje „cogito ergo sum“, koju je Dekart smatrao čvrstim tlom na kojem je mogao da izgradi svoj sistem. U stvari, tačno je da ova tvrdnja ima sigurnost matematičkog zaključka, ako su reči „cogito“ i „sum“ definisane na uobičajeni način ili, rečeno opreznije i istovremeno kritičnije, ako su reči tako definisane da tvrdnja sledi. Ali ovo nam ne govori ništa o tome koliko možemo koristiti koncepte „mišljenja“ i „bića“ u pronalaženju puta. Konačno, u veoma opštem smislu, uvek je empirijsko pitanje koliko se naši koncepti mogu primeniti.
Teškoća metafizičkog realizma osetila se ubrzo nakon Dekarta i postala je polazna tačka za empirističku filozofiju, za senzualizam i pozitivizam.
Tri filozofa koji se mogu smatrati predstavnicima rane empirističke filozofije su Lok, Berkli i Hjum. Lok, suprotno Dekartu, smatra da je svako znanje u krajnjoj liniji zasnovano na iskustvu. Ovo iskustvo može biti osećaj ili percepcija delovanja našeg sopstvenog uma. Znanje, kako Lok tvrdi, je percepcija slaganja ili neslaganja dve ideje. Sledeći korak je napravio Berkli. Ako je zapravo sve naše znanje izvedeno iz percepcije, nema smisla u tvrdnji da stvari zaista postoje; jer ako je percepcija data, ona ne može napraviti nikakvu razliku u tome da li stvari postoje ili ne postoje. Stoga, biti percipiran je identično sa postojanjem. Ovu liniju argumentacije je potom proširio do ekstremnog skepticizma Hjum, koji je poricao indukciju i uzročnost i time došao do zaključka koji bi, ako bi se shvatio ozbiljno, uništio osnovu svake empirijske nauke.
Kritika metafizičkog realizma koja je izražena u empirističkoj filozofiji svakako je opravdana ukoliko je upozorenje protiv naivne upotrebe termina „postojanje“. Pozitivne tvrdnje ove filozofije mogu se kritikovati na sličan način. Naši opažaji nisu prvenstveno snopovi boja ili zvukova; ono što opažamo već se opaža kao nešto, a akcenat je ovde na reči „stvar“, i stoga je sumnjivo da li išta dobijamo uzimajući opažaje umesto stvari kao krajnje elemente stvarnosti.
Osnovnu poteškoću je jasno prepoznao moderni pozitivizam. Ova linija mišljenja izražava kritiku protiv naivne upotrebe određenih termina poput „stvar“, „percepcija“, „postojanje“ opštim postulatom da pitanje da li data rečenica uopšte ima bilo kakvo značenje uvek treba temeljno i kritički ispitati. Ovaj postulat i njegov osnovni stav izvedeni su iz matematičke logike. Postupak prirodne nauke je prikazan kao vezivanje simbola za fenomene. Simboli se, kao u matematici, mogu kombinovati prema određenim pravilima, i na taj način iskazi o fenomenima mogu biti predstavljeni kombinacijama simbola. Međutim! kombinacija simbola koja se ne pridržava pravila nije pogrešna, ali ne prenosi nikakvo značenje.
Očigledna teškoća u ovom argumentu je nedostatak bilo kakvog opšteg kriterijuma o tome kada rečenicu treba smatrati besmislenom. Definitivna odluka je moguća samo kada rečenica pripada zatvorenom sistemu pojmova i aksioma, što će u razvoju prirodne nauke biti pre izuzetak nego pravilo. U nekim slučajevima, pretpostavka da je određena rečenica besmislena istorijski je dovela do važnog napretka, jer je otvorila put uspostavljanju novih veza koje bi bile nemoguće da je rečenica imala značenje. Primer u kvantnoj teoriji koji je već razmatran je rečenica: „U kojoj orbiti se elektron kreće oko jezgra?“ Ali generalno, pozitivistička šema preuzeta iz matematičke logike je preuska u opisu prirode koja nužno koristi reči i pojmove koji su samo nejasno definisani.
Filozofska teza da je svako znanje u krajnjoj liniji zasnovano na iskustvu na kraju je dovela do postulata koji se tiče logičkog razjašnjenja bilo koje izjave o prirodi. Takav postulat je možda izgledao opravdan u periodu klasične fizike, ali od kvantne teorije saznali smo da se ne može ispuniti. Reči „položaj“ i „brzina“ elektrona, na primer, izgledale su savršeno dobro definisane i u pogledu svog značenja i mogućih veza. I zapravo, to su bili jasno definisani koncepti unutar matematičkog okvira Njutnove mehanike. Ali zapravo nisu bili dobro definisani, kao što se vidi iz odnosa neizvesnosti. Može se reći da su u pogledu svog položaja u Njutnovoj mehanici bili dobro definisani, ali u svom odnosu prema prirodi nisu bili. To pokazuje da nikada ne možemo unapred znati koja će ograničenja biti postavljena na primenljivost određenih koncepata proširenjem našeg znanja u udaljene delove prirode, u koje možemo prodreti samo najsloženijim alatima. Stoga, u procesu prodiranja ponekad smo obavezni da koristimo naše koncepte na način koji nije opravdan i koji nema nikakvo značenje. Insistiranje na postulatu potpunog logičkog razjašnjenja učinilo bi nauku nemogućom. Moderna fizika nas ovde podseća na staru mudrost da onaj ko insistira na tome da nikada ne izgovori grešku mora da ćuti.
Kombinacija te dve linije mišljenja koje su potekle od Dekarta, s jedne strane, i od Loka i Berklija, s druge strane, pokušana je u filozofiji Kanta, koji je bio osnivač nemačkog idealizma. Taj deo njegovog rada koji je važan u poređenju sa rezultatima moderne fizike sadržan je u „Kritici čistog uma“. On se bavi pitanjem da li je znanje zasnovano samo na iskustvu ili može doći iz drugih izvora, i dolazi do zaključka da je naše znanje delimično „a priori“ i da se ne zaključuje induktivno iz iskustva. Stoga, on pravi razliku između „empirijskog“ znanja i znanja koje je „a priori“. Istovremeno, on pravi razliku između „analitičkih“ i „sintetičkih“ iskaza. Analitički iskazi jednostavno slede iz logike, a njihovo poricanje bi dovelo do samoprotivrečnosti. Iskazi koji nisu „analitički“ nazivaju se „sintetičkim“.
Šta je, prema Kantu, kriterijum za znanje koje je „apriori“? Kant se slaže da svako znanje počinje iskustvom, ali dodaje da ono ne potiče uvek iz iskustva. Tačno je da nas iskustvo uči da određena stvar ima takva ili takva svojstva, ali nas ne uči da ne može biti drugačija. Stoga, ako se iskaz misli zajedno sa njegovom nužnošću, on mora biti „apriori“. Iskustvo nikada ne daje svojim sudovima potpunu opštost. Na primer, rečenica „Sunce izlazi svakog jutra“ znači da ne znamo nikakav izuzetak od ovog pravila u prošlosti i da očekujemo da će to važiti i u budućnosti. Ali možemo zamisliti izuzetke od pravila. Ako je sud izrečen sa potpunom opštošću, dakle, ako je nemoguće zamisliti bilo kakav izuzetak, on mora biti „apriori“. Analitički sud je uvek „apriori“; čak i ako dete uči aritmetiku igrajući se klikerima, ne mora kasnije da se vraća iskustvu da bi znalo da je „dva i dva četiri“. Empirijsko znanje, s druge strane, je sintetičko.
Ali da li su sintetički sudovi a priori mogući? Kant pokušava da to dokaže navodeći primere u kojima se čini da su gore navedeni kriterijumi ispunjeni. Prostor i vreme su, kaže on, a priori oblici čiste intuicije. U slučaju prostora, on daje sledeće metafizičke argumente:
1. Prostor nije empirijski koncept, apstrahovan od drugih iskustava, jer se prostor pretpostavlja u odnosu na senzacije na nešto spoljašnje, a spoljašnje iskustvo je moguće samo kroz predstavljanje prostora.
2. Prostor je neophodna prezentacija a priori, koja je u osnovi svih spoljašnjih percepcija; jer ne možemo zamisliti da ne bi trebalo da postoji prostor, iako možemo zamisliti da u prostoru ne bi trebalo da bude ničega.
3.Prostor nije diskurzivni ili opšti koncept odnosa stvari uopšte, jer postoji samo jedan prostor, čiji su delovi, a ne instance, ono što nazivamo „prostorima“.
4. Prostor je predstavljen kao beskonačna data veličina, koja u sebi sadrži sve delove prostora; ovaj odnos je drugačiji od odnosa koncepta prema njegovim instancama, i stoga prostor nije koncept već oblik intuicije.
Ovi argumenti se ovde neće razmatrati. Oni se pominju samo kao primeri za opšti tip dokaza koji Kant ima na umu za sintetičke sudove a priori.
Što se tiče fizike, Kant je kao a priori, pored prostora i vremena, uzeo zakon uzročnosti i koncept supstancije. U kasnijoj fazi svog rada pokušao je da uključi zakon očuvanja materije, jednakost „akcije i reakcije“ i čak zakon gravitacije. Nijedan fizičar ne bi bio spreman da ovde sledi Kanta, ako se termin „a priori“ koristi u apsolutnom smislu koji mu je dao Kant. U matematici Kant je euklidsku geometriju uzeo kao „a priori“.
Pre nego što uporedimo ove Kantove doktrine sa rezultatima moderne fizike, moramo pomenuti još jedan deo njegovog rada, na koji ćemo se kasnije osvrnuti. Neprijatno pitanje da li „stvari zaista postoje“, koje je dovelo do empirističke filozofije, pojavilo se i u Kantovom sistemu. Ali Kant nije sledio liniju Berklija i Hjuma, iako bi to bilo logički dosledno. On je zadržao pojam „stvari po sebi“ kao različit od percepta i na taj način je održao izvesnu vezu sa realizmom.
Dolazeći sada do poređenja Kantovih doktrina sa modernom fizikom, u prvom trenutku izgleda kao da je njegov centralni koncept „sintetičkih sudova a priori“ potpuno uništen otkrićima našeg veka. Teorija relativnosti je promenila naše poglede na prostor i vreme, zapravo je otkrila potpuno nove karakteristike prostora i vremena, od kojih se ništa ne vidi u Kantovim a priori oblicima čiste intuicije. Zakon uzročnosti se više ne primenjuje u kvantnoj teoriji, a zakon očuvanja materije više ne važi za elementarne čestice. Očigledno je da Kant nije mogao da predvidi nova otkrića, ali pošto je bio uveren da će njegovi koncepti biti „osnova svake buduće metafizike koja se može nazvati naukom“, zanimljivo je videti gde su njegovi argumenti bili pogrešni.
Kao primer, uzimamo zakon uzročnosti. Kant kaže da kad god posmatramo neki događaj, pretpostavljamo da postoji prethodni događaj iz kojeg drugi događaj mora uslediti prema nekom pravilu. Ovo je, kako Kant navodi, osnova svakog naučnog rada. U ovoj diskusiji nije važno da li uvek možemo pronaći prethodni događaj iz kojeg je usledio drugi. Zapravo, možemo ga pronaći u mnogim slučajevima. Ali čak i ako ne možemo, ništa nas ne može sprečiti da se zapitamo šta je taj prethodni događaj mogao biti i da ga potražimo. Stoga se zakon uzročnosti svodi na metod naučnog istraživanja; to je uslov koji omogućava nauku. Pošto mi zapravo primenjujemo ovaj metod, zakon uzročnosti je „a priori“ i nije izveden iz iskustva.
Da li je ovo tačno u atomskoj fizici? Razmotrimo atom radijuma, koji može emitovati a-česticu. Vreme emisije a-čestice ne može se predvideti. Možemo samo reći da će se emisija u proseku dogoditi za oko dve hiljade godina. Stoga, kada posmatramo emisiju, mi zapravo ne tražimo prethodni događaj iz kojeg emisija mora, prema pravilu, da sledi. Logično bi bilo sasvim moguće tražiti takav prethodni događaj i ne treba da nas obeshrabri činjenica da do sada nijedan nije pronađen. Ali zašto se naučni metod zapravo promenio u ovom veoma fundamentalnom pitanju od Kanta?
Na to pitanje mogu se dati dva moguća odgovora. Jedan je: Iskustvom smo uvereni da su zakoni kvantne teorije tačni i, ako jesu, znamo da se prethodni događaj kao uzrok emisije u datom trenutku ne može pronaći. Drugi odgovor je: Znamo prethodni događaj, ali ne sasvim tačno. Znamo sile u atomskom jezgru koje su odgovorne za emisiju a-čestice. Ali ovo znanje sadrži neizvesnost koju izaziva interakcija između jezgra i ostatka sveta. Ako bismo želeli da znamo zašto je ~~-čestica emitovana u tom određenom trenutku, morali bismo da znamo mikroskopsku strukturu celog sveta, uključujući i nas same, a to je nemoguće. Stoga, Kantovi argumenti za apriori karakter zakona uzročnosti više ne važe.
Slična diskusija bi se mogla dati o apriori karakteru prostora i vremena kao oblika intuicije. Rezultat bi bio isti. Apriori koncepti koje je Kant smatrao neospornom istinom više nisu sadržani u naučnom sistemu moderne fizike.
Ipak, oni čine suštinski deo ovog sistema u donekle drugačijem smislu. U diskusiji o kopenhagenskoj interpretaciji kvantne teorije naglašeno je da koristimo klasične koncepte u opisivanju naše eksperimentalne opreme i uopšteno u opisivanju onog dela sveta koji ne pripada objektu eksperimenta. Upotreba ovih koncepata, uključujući prostor, vreme i uzročnost, je zapravo uslov za posmatranje atomskih događaja i, u tom smislu reči, je „apriori“. Ono što Kant nije predvideo jeste da ovi apriori koncepti mogu biti uslovi za nauku, a istovremeno mogu imati samo ograničen opseg primenljivosti. Kada izvodimo eksperiment, moramo pretpostaviti uzročni lanac događaja koji vodi od atomskog događaja kroz aparat i konačno do oka posmatrača; ako se ovaj uzročni lanac ne pretpostavi, ništa se ne bi moglo znati o atomskom događaju. Ipak, moramo imati na umu da klasična fizika i uzročnost imaju samo ograničen opseg primenljivosti. To je bio fundamentalni paradoks kvantne teorije koji Kant nije mogao predvideti. Moderna fizika je promenila Kantov iskaz o mogućnosti sintetičkih sudova a priori iz metafizičkog u praktični. Sintetički sudovi a priori time imaju karakter relativne istine.
Ako se Kantov „a priori“ reinterpretira na ovaj način, nema razloga da se percepcije, a ne stvari, smatraju datima. Baš kao i u klasičnoj fizici, možemo govoriti o onim događajima koji se ne posmatraju na isti način kao i o onima koji se posmatraju. Stoga je praktični realizam prirodni deo reinterpretacije. Razmatrajući Kantovu „stvar po sebi“, Kant je istakao da iz percepcije „stvari po sebi“ ne možemo ništa zaključiti. Ova izjava, kako je Vajczeker primetio, ima svoju formalnu analogiju u činjenici da je uprkos korišćenju klasičnih koncepata u svim eksperimentima moguće neklasično ponašanje atomskih objekata. „Stvar po sebi“ je za atomskog fizičara, ako uopšte koristi ovaj koncept, konačno matematička struktura: ali ova struktura je - suprotno Kantu - indirektno izvedena iz iskustva.
U ovoj reinterpretaciji, Kantov „a priori“ je indirektno povezan sa iskustvom ukoliko je formirano kroz razvoj ljudskog uma u veoma dalekoj prošlosti. Prateći ovaj argument, biolog Lorenc je jednom uporedio „a priori“ koncepte sa oblicima ponašanja koji se kod životinja nazivaju „nasleđenim ili urođenim šemama“. U stvari, sasvim je verovatno da se za određene primitivne životinje prostor i vreme razlikuju od onoga što Kant naziva našom „čistom intuicijom“ prostora i vremena. Ovo drugo može pripadati vrsti „čovek“, ali ne i svetu kao nezavisnom od ljudi. Ali možda ulazimo u previše hipotetičke diskusije prateći ovaj biološki komentar o „a priori“. Ovde je pomenut samo kao primer kako se termin „relativna istina“ u vezi sa Kantovim „a priori“ može tumačiti.
Moderna fizika je ovde korišćena kao primer ili, možemo reći, kao model za proveru rezultata nekih važnih filozofskih sistema iz prošlosti, koji su, naravno, trebalo da važe u mnogo širem polju. Ono što smo naučili posebno iz diskusije o filozofijama Dekarta i Kanta može se možda reći na sledeći način:
Bilo koji koncepti ili reči koji su formirani u prošlosti kroz interakciju između sveta i nas samih nisu zaista oštro definisani u pogledu svog značenja: to jest, ne znamo tačno koliko će nam pomoći da se snađemo u svetu. Često znamo da se mogu primeniti na širok spektar unutrašnjeg ili spoljašnjeg iskustva, ali praktično nikada ne znamo precizno granice njihove primenljivosti. To važi čak i za najjednostavnije i najopštije koncepte poput „postojanja“ i „prostora i vremena“. Stoga, nikada neće biti moguće čistim razumom doći do neke apsolutne istine.
Međutim, koncepti mogu biti oštro definisani u pogledu svojih veza. To je zapravo činjenica kada koncepti postanu deo sistema aksioma i definicija koje se mogu dosledno izraziti matematičkom šemom. Takva grupa povezanih koncepata može biti primenljiva na široko polje iskustva i pomoći će nam da se snađemo u ovom polju. Ali granice primenljivosti generalno neće biti poznate, barem ne u potpunosti.
Čak i ako shvatimo da značenje koncepta nikada nije definisano sa apsolutnom preciznošću, neki koncepti čine sastavni deo naučnih metoda, jer za sada predstavljaju konačni rezultat razvoja ljudske misli u prošlosti, čak i u veoma dalekoj prošlosti; mogu čak biti nasleđeni i u svakom slučaju su neophodni alati za obavljanje naučnog rada u naše vreme. U tom smislu, oni mogu biti praktično apriori. Ali dalja ograničenja njihove primenljivosti mogu se pronaći u budućnosti.
_____________________
Source: Physics and Philosophy, 1958; Chapters 2 (History), 3 (Copenhagen interpretation) and 5 (HPS);
Published: by George Allen and Unwin Edition, 1959.
Source: Physics and Philosophy, 1958; Chapters 2 (History), 3 (Copenhagen interpretation) and 5 (HPS);
Published: by George Allen and Unwin Edition, 1959.
Primjedbe
Objavi komentar