POREKLO kvantne teorije povezano je sa dobro poznatim fenomenom koji nije pripadao centralnim delovima atomske fizike. Bilo koji komad materije kada se zagreje počinje da svetli, postaje crveno-belo-vreo na višim temperaturama. Boja ne zavisi mnogo od površine materijala, a za crno telo zavisi isključivo od temperature. Stoga je zračenje koje emituje takvo crno telo na visokim temperaturama pogodan objekat za fizička istraživanja; to je jednostavan fenomen koji bi trebalo da pronađe jednostavno objašnjenje u smislu poznatih zakona za zračenje i toplotu. Pokušaj koji su krajem devetnaestog veka preduzeli lord Rejli i Džin, međutim, nije uspeo i otkrio je ozbiljne teškoće. Ne bi bilo moguće opisati ove teškoće ovde jednostavnim rečima. Dovoljno je reći da primena poznatih zakona nije dovela do razumnih rezultata. Kada je Plank, 1895. godine, ušao u ovu liniju istraživanja, pokušao je da problem okrene sa zračenja na atom koji zrači. Ovaj okret nije uklonio nijednu od teškoća svojstvenih problemu, ali je pojednostavio tumačenje empirijskih činjenica. Baš u to vreme, tokom leta 1900. godine, Kurlbaum i Rubens su u Berlinu izvršili veoma precizna nova merenja spektra toplotnog zračenja. Kada je Plank čuo za ove rezultate, pokušao je da ih predstavi jednostavnim matematičkim formulama koje su izgledale verovatne na osnovu njegovog istraživanja o opštoj vezi između toplote i zračenja. Jednog dana Plank i Rubens su se sastali na čaju u Plankovom domu i uporedili Rubensove najnovije rezultate sa novom formulom koju je predložio Plank. Poređenje je pokazalo potpuno slaganje. Ovo je bilo otkriće Plankovog zakona toplotnog zračenja.
To je istovremeno bio početak intenzivnog teorijskog rada za Planka. Koje je bilo ispravno fizičko tumačenje nove formule? Pošto je Plank, iz svog ranijeg rada, mogao lako da prevede svoju formulu u iskaz o zračećem atomu (takozvani oscilator), uskoro je morao da otkrije da njegova formula izgleda kao da oscilator može da sadrži samo diskretne kvante energije - rezultat koji je bio toliko različit od svega poznatog u klasičnoj fizici da je sigurno morao da odbije da veruje u to na početku. Ali u periodu najintenzivnijeg rada tokom leta 1900. godine, konačno je ubedio sebe da nema načina da pobegne od ovog zaključka. Plankov sin mu je ispričao da mu je otac razgovarao o svojim novim idejama tokom duge šetnje kroz Grunevald, šumu u predgrađu Berlina. Na toj šetnji je objasnio da oseća da je verovatno napravio otkriće prvog reda, uporedivo možda samo sa Njutnovim otkrićima. Dakle, Plank je u to vreme morao shvatiti da je njegova formula dotakla temelje našeg opisa prirode i da će se ti temelji jednog dana početi kretati sa svoje tradicionalne sadašnje lokacije ka novom i još uvek nepoznatom položaju stabilnosti. Planku, koji je bio konzervativan u celom svom pogledu na svet, ova posledica se uopšte nije dopala, ali je objavio svoju kvantnu hipotezu u decembru 1900. godine.
Ideja da se energija može emitovati ili apsorbovati samo u diskretnim kvantima energije bila je toliko nova da se nije mogla uklopiti u tradicionalni okvir fizike. Plankov pokušaj da pomiri svoju novu hipotezu sa starijim zakonima zračenja nije uspeo u suštinskim tačkama. Trebalo je pet godina da se napravi sledeći korak u novom pravcu.
Ovog puta to je bio mladi Albert Ajnštajn, revolucionarni genije među fizičarima, koji se nije plašio da ode dalje od starih koncepata. Postojala su dva problema u kojima je mogao da iskoristi nove ideje. Jedan je bio takozvani fotoelektrični efekat, emisija elektrona iz metala pod uticajem svetlosti. Eksperimenti, posebno oni Lenardovi, pokazali su da energija emitovanih elektrona ne zavisi od intenziteta svetlosti, već samo od njene boje ili, preciznije, od njene frekvencije. Ovo se nije moglo razumeti na osnovu tradicionalne teorije zračenja. Ajnštajn je mogao da objasni zapažanja tumačeći Plankovu hipotezu kao da svetlost sadrži kvanta energije koji putuju kroz prostor. Energija jednog kvanta svetlosti trebalo bi, u skladu sa Plankovim pretpostavkama, da bude jednaka frekvenciji svetlosti pomnoženoj Plankovom konstantom.
Drugi problem bila je specifična toplota čvrstih tela. Tradicionalna teorija je dovela do vrednosti za specifičnu toplotu koje su odgovarale posmatranjima na višim temperaturama, ali su se razilazile sa njima na niskim. Ajnštajn je ponovo uspeo da pokaže da se ovo ponašanje može razumeti primenom kvantne hipoteze na elastične vibracije atoma u čvrstom telu. Ova dva rezultata označila su veoma važan napredak, jer su otkrila prisustvo Plankovog kvanta delovanja - kako se njegova konstanta naziva među fizičarima - u nekoliko fenomena, koji nisu imali nikakve neposredne veze sa toplotnim zračenjem. Istovremeno su otkrili duboko revolucionarni karakter nove hipoteze, jer je prva od njih dovela do opisa svetlosti potpuno drugačijeg od tradicionalne talasne slike. Svetlost bi se mogla tumačiti ili kao da se sastoji od elektromagnetnih talasa, prema Maksvelovoj teoriji, ili kao da se sastoji od svetlosnih kvantova, energetskih paketa koji putuju kroz prostor velikom brzinom. Ali da li je moglo biti i jedno i drugo? Ajnštajn je, naravno, znao da se dobro poznati fenomeni difrakcije i interferencije mogu objasniti samo na osnovu talasne slike. Nije bio u stanju da ospori potpunu kontradikciju između ove talasne slike i ideje svetlosnih kvanta; niti je čak pokušao da otkloni nedoslednost ovog tumačenja. Jednostavno je shvatio kontradikciju kao nešto što će verovatno biti shvaćeno tek mnogo kasnije.
U međuvremenu, eksperimenti Bekerela, Kirija i Raderforda doveli su do izvesnog razjašnjenja u vezi sa strukturom atoma. Godine 1911, Raderfordova zapažanja o interakciji a-zraka koji prodiru kroz materiju rezultirala su njegovim čuvenim atomskim modelom. Atom je predstavljen kao da se sastoji od jezgra, koje je pozitivno naelektrisano i sadrži skoro ukupnu masu atoma, i elektrona, koji kruže oko jezgra kao što planete kruže oko Sunca. Hemijska veza između atoma različitih elemenata objašnjava se kao interakcija između spoljašnjih elektrona susednih atoma; ona nema direktne veze sa atomskim jezgrom. Jezgro određuje hemijsko ponašanje atoma kroz svoje naelektrisanje koje zauzvrat fiksira broj elektrona u neutralnom atomu. U početku, ovaj model atoma nije mogao da objasni najkarakterističniju osobinu atoma, njegovu ogromnu stabilnost. Nijedan planetarni sistem koji sledi zakone Njutnove mehanike nikada se ne bi vratio u svoju prvobitnu konfiguraciju nakon sudara sa drugim takvim sistemom. Ali atom elementa ugljenika, na primer, i dalje će ostati atom ugljenika nakon bilo kakvog sudara ili interakcije u hemijskom vezivanju.
Objašnjenje za ovu neobičnu stabilnost dao je Bor 1913. godine, primenom Plankove kvantne hipoteze. Ako atom može da menja svoju energiju samo diskretnim kvantima energije, to mora da znači da atom može da postoji samo u diskretnim stacionarnim stanjima, od kojih je najniže normalno stanje atoma. Stoga, nakon bilo kakve interakcije, atom će se na kraju uvek vratiti u svoje normalno stanje.
Ovom primenom kvantne teorije na atomski model, Bor je mogao ne samo da objasni stabilnost atoma, već i, u nekim jednostavnim slučajevima, da da teorijsku interpretaciju linijskih spektara koje emituju atomi nakon pobuđivanja električnim pražnjenjem ili toplotom. Njegova teorija se zasnivala na kombinaciji klasične mehanike za kretanje elektrona sa kvantnim uslovima, koji su nametnuti klasičnim kretanjima za definisanje diskretnih stacionarnih stanja sistema. Konzistentnu matematičku formulaciju za te uslove kasnije je dao Somerfeld. Bor je bio dobro svestan činjenice da kvantni uslovi na neki način narušavaju konzistentnost Njutnovske mehanike. U jednostavnom slučaju atoma vodonika, iz Borove teorije mogle su se izračunati frekvencije svetlosti koju emituje atom, a slaganje sa posmatranjima je bilo savršeno. Pa ipak, ove frekvencije su se razlikovale od orbitalnih frekvencija i njihovih harmonija elektrona koji kruže oko jezgra, i ova činjenica je odmah pokazala da je teorija i dalje puna kontradikcija. Ali je sadržala suštinski deo istine. Kvalitativno je objasnila hemijsko ponašanje atoma i njihove linijske spektre; postojanje diskretnih stacionarnih stanja je potvrđeno eksperimentima Franka i Herca, Šterna i Gerlaha.
Borova teorija je otvorila novu liniju istraživanja. Velika količina eksperimentalnog materijala prikupljenog spektroskopijom tokom nekoliko decenija sada je bila dostupna za informacije o čudnim kvantnim zakonima koji upravljaju kretanjem elektrona u atomu. Mnogi hemijski eksperimenti mogli su se koristiti u istu svrhu. Od tada su fizičari naučili da postavljaju prava pitanja; a postavljanje pravog pitanja je često više od pola puta do rešenja problema.
Koja su bila ta pitanja? Praktično sva su se odnosila na čudne očigledne kontradikcije između rezultata različitih eksperimenata. Kako je moguće da isto zračenje koje proizvodi interferencijske obrasce i stoga mora da se sastoji od talasa, takođe proizvodi fotoelektrični efekat i stoga mora da se sastoji od čestica koje se kreću? Kako je moguće da se frekvencija orbitalnog kretanja elektrona u atomu ne pokazuje u frekvenciji emitovanog zračenja? Da li to znači da nema orbitalnog kretanja? Ali ako je ideja o orbitalnom kretanju pogrešna, šta se dešava sa elektronima unutar atoma? Može se videti kako se elektroni kreću kroz mutnu komoru, a ponekad se i izbace iz atoma - zašto se ne bi kretali i unutar atoma? Tačno je da bi mogli da miruju u normalnom stanju atoma, stanju najniže energije. Ali postoje mnoga stanja više energije, gde elektronska ljuska ima ugaoni moment. Tamo elektroni ne mogu da miruju. Mogao bi se dodati niz sličnih primera. Iznova i iznova se otkrivalo da pokušaj opisivanja atomskih događaja tradicionalnim terminima fizike vodi do kontradikcija.
Postepeno, tokom ranih dvadesetih godina, fizičari su se navikli na ove teškoće, stekli su određeno nejasno znanje o tome gde će se pojaviti problemi i naučili su da izbegavaju kontradikcije. Znali su koji opis atomskog događaja bi bio ispravan za poseban eksperiment o kome se raspravlja. To nije bilo dovoljno da se formira konzistentna opšta slika o tome šta se dešava u kvantnom procesu, ali je promenilo umove fizičara na takav način da su nekako ušli u duh kvantne teorije. Stoga, čak i neko vreme pre nego što se imala konzistentna formulacija kvantne teorije, manje-više se znalo kakav bi bio rezultat bilo kog eksperimenta.
Često se raspravljalo o onome što se nazivalo idealnim eksperimentima. Takvi eksperimenti su bili osmišljeni da odgovore na veoma kritično pitanje, bez obzira na to da li se zaista mogu sprovesti. Naravno, bilo je važno da je u principu moguće sprovesti eksperiment, ali tehnika bi mogla biti izuzetno komplikovana. Ovi idealni eksperimenti mogli bi biti veoma korisni u razjašnjavanju određenih problema. Ako nije bilo saglasnosti među fizičarima o rezultatu takvog idealnog eksperimenta, često je bilo moguće pronaći sličan, ali jednostavniji eksperiment koji bi se mogao sprovesti, tako da je eksperimentalni odgovor suštinski doprineo razjašnjavanju kvantne teorije.
Najčudnije iskustvo tih godina bilo je da paradoksi kvantne teorije nisu nestali tokom ovog procesa razjašnjavanja; naprotiv, postali su još izraženiji i uzbudljiviji. Na primer, postojao je Komptonov eksperiment o rasejanju X-zraka. Iz ranijih eksperimenata o interferenciji rasejane svetlosti nije moglo biti sumnje da se rasejanje u suštini odvija na sledeći način: Upadni svetlosni talas čini da elektron u snopu vibrira na frekvenciji talasa; Oscilujući elektron zatim emituje sferni talas iste frekvencije i time proizvodi rasejanu svetlost. Međutim, Kompton je 1923. godine otkrio da se frekvencija rasejanih X-zraka razlikuje od frekvencije upadnog X-zraka. Ova promena frekvencije mogla bi se formalno razumeti pretpostavkom da se rasejanje treba opisati kao sudar kvanta svetlosti sa elektronom. Energija kvanta svetlosti se menja tokom sudara; i pošto bi frekvencija pomnožena sa Plankovom konstantom trebalo da bude energija kvanta svetlosti, frekvencija bi takođe trebalo da se promeni. Ali šta se dešava u ovoj interpretaciji svetlosnog talasa? Dva eksperimenta - jedan o interferenciji rasejane svetlosti, a drugi o promeni frekvencije rasejane svetlosti - izgledalo je da se međusobno protivreče bez ikakve mogućnosti kompromisa.
Do tada su mnogi fizičari bili uvereni da ove očigledne kontradikcije pripadaju suštinskoj strukturi atomske fizike. Stoga je 1924. godine de Brolj u Francuskoj pokušao da proširi dualizam između opisa talasa i opisa čestica na elementarne čestice materije, prvenstveno na elektrone. Pokazao je da određeni talas materije može „odgovarati“ elektronu u pokretu, baš kao što svetlosni talas odgovara: kvantnom svetlosnom kvantu u pokretu. U to vreme nije bilo jasno šta reč „odgovara“ znači u vezi sa tim. Ali de Brolj je predložio da kvantni uslov u Borovoj teoriji treba tumačiti kao iskaz o talasima materije. Talas koji kruži oko jezgra može iz geometrijskih razloga biti samo stacionarni talas; a obim orbite mora biti ceo broj višekratnika talasne dužine. Na taj način je de Broljova ideja povezala kvantni uslov, koji je uvek bio strani element u mehanici elektrona, sa dualizmom između talasa i čestica.
U Borovoj teoriji, neslaganje između izračunate orbitalne frekvencije elektrona i frekvencije emitovanog zračenja moralo se tumačiti kao ograničenje koncepta elektronske orbite. Ovaj koncept je od početka bio donekle sumnjiv. Međutim, za više orbite, elektroni bi trebalo da se kreću na velikoj udaljenosti od jezgra baš kao što to čine kada se vide kako se kreću kroz oblačnu komoru. Tu bi trebalo govoriti o elektronskim orbitama. Stoga je bilo veoma zadovoljavajuće što se za ove više orbite frekvencije emitovanog zračenja približavaju orbitalnoj frekvenciji i njenim višim harmonicima. Takođe, Bor je već u svojim ranim radovima sugerisao da se intenziteti emitovanih spektralnih linija približavaju intenzitetima odgovarajućih harmonika. Ovaj princip korespondencije pokazao se veoma korisnim za približno izračunavanje intenziteta spektralnih linija. Na taj način se stiče utisak da Borova teorija daje kvalitativni, ali ne i kvantitativni opis onoga što se dešava unutar atoma; da je neka nova karakteristika ponašanja materije kvalitativno izražena kvantnim uslovima, koji su zauzvrat bili povezani sa dualizmom između talasa i čestica.
Precizna matematička formulacija kvantne teorije konačno je proizašla iz dva različita razvoja. Jedan je počeo od Borovog principa korespondencije. Moralo se odustati od koncepta elektronske orbite, ali je i dalje moralo biti zadržano u granici visokih kvantnih brojeva, tj. za velike orbite.
U ovom drugom slučaju, emitovano zračenje, pomoću svojih frekvencija i intenziteta, daje sliku elektronske orbite; ono predstavlja ono što matematičari nazivaju Furijeovim širenjem orbite. Ideja se sama nametnula da se mehanički zakoni ne zapisuju kao jednačine za položaje i brzine elektrona, već kao jednačine za frekvencije i amplitude njihovog Furijeovog širenja. Polazeći od takvih jednačina i menjajući ih, vrlo malo se moglo nadati da će se doći do relacija za one veličine koje odgovaraju frekvencijama i intenzitetima emitovanog zračenja, čak i za male orbite i osnovno stanje atoma. Ovaj plan je zapravo mogao biti sproveden; leta 1925. godine doveo je do matematičkog formalizma nazvanog matrična mehanika ili, opštije, kvantna mehanika. Jednačine kretanja u Njutnovoj mehanici zamenjene su sličnim jednačinama između matrica; Bilo je čudno iskustvo otkriti da se mnogi od starih rezultata Njutnove mehanike, poput zakona očuvanja energije itd., mogu izvesti i u novoj šemi. Kasnije su istraživanja Borna, Džordana i Diraka pokazala da matrice koje predstavljaju položaj i impuls elektrona nisu komutirale. Ova poslednja činjenica jasno je pokazala suštinsku razliku između kvantne mehanike i klasične mehanike.
Drugi razvoj je pratio de Broljevu ideju o talasima materije. Šredinger je pokušao da postavi talasnu jednačinu za de Broljeve stacionarne talase oko jezgra. Početkom 1926. godine uspeo je da izvede energetske vrednosti stacionarnih stanja atoma vodonika kao „sopstvene vrednosti“ svoje talasne jednačine i mogao je dati opštiji recept za transformaciju datog skupa klasičnih jednačina kretanja u odgovarajuću talasnu jednačinu u prostoru mnogih dimenzija. Kasnije je uspeo da dokaže da je njegov formalizam talasne mehanike matematički ekvivalentan ranijem formalizmu kvantne mehanike.
Tako je konačno postojao konzistentan matematički formalizam, koji se mogao definisati na dva ekvivalentna načina, počevši ili od odnosa između matrica ili od talasnih jednačina. Ovaj formalizam je dao tačne energetske vrednosti za atom vodonika: trebalo je manje od godinu dana da se pokaže da je uspešan i za atom helijuma i složenije probleme težih atoma. Ali u kom smislu je novi formalizam opisao atom? Paradoksi dualizma između talasne slike i slike čestica nisu rešeni; nekako su bili skriveni u matematičkoj šemi.
Prvi i veoma zanimljiv korak ka pravom razumevanju kvantne teorije napravili su Bor, Kramers i Slejter 1924. godine. Ovi autori su pokušali da reše očiglednu kontradikciju između talasne slike i slike čestica konceptom talasa verovatnoće. Elektromagnetni talasi nisu tumačeni kao „stvarni“ talasi već kao talasi verovatnoće, čiji intenzitet određuje u svakoj tački verovatnoću apsorpcije (ili indukovane emisije) kvanta svetlosti od strane atoma u toj tački. Ova ideja je dovela do zaključka da zakoni očuvanja energije i impulsa ne moraju biti tačni za pojedinačni događaj, već da su to samo statistički zakoni i da važe samo u statističkom proseku. Međutim, ovaj zaključak nije bio tačan, a veze između talasnog i čestičnog aspekta zračenja bile su još komplikovanije.
Ali rad Bora, Kramersa i Slejtera otkrio je jednu suštinsku karakteristiku ispravnog tumačenja kvantne teorije. Ovaj koncept talasa verovatnoće bio je nešto potpuno novo u teorijskoj fizici od Njutna. Verovatnoća u matematici ili u statističkoj mehanici znači izjavu o našem stepenu poznavanja stvarne situacije. Prilikom bacanja kockica ne znamo fine detalje kretanja naših ruku koji određuju pad kockica i zato kažemo da je verovatnoća bacanja određenog broja samo jedan prema šest. Talas verovatnoće Bora, Kramersa, Slejtera, međutim, značio je više od toga; značio je tendenciju ka nečemu. Bila je to kvantitativna verzija starog koncepta „potencijala“ u Aristotelovoj filozofiji. To je uvelo nešto što stoji između ideje događaja i samog događaja, čudnu vrstu fizičke stvarnosti upravo između mogućnosti i stvarnosti. Kasnije, kada je matematički okvir kvantne teorije bio učvršćen, Born je preuzeo ovu ideju talasa verovatnoće i dao jasnu definiciju matematičke veličine u formalizmu, koja je trebalo da se tumači kao talas verovatnoće. To nije bio trodimenzionalni talas poput elastičnih ili radio talasa, već talas u višedimenzionalnom konfiguracionom prostoru, i stoga prilično apstraktna matematička veličina.
Čak i u to vreme, leta 1926. godine, nije bilo jasno u svakom slučaju kako matematički formalizam treba koristiti za opis date eksperimentalne situacije. Znalo se kako opisati stacionarna stanja atoma, ali se nije znalo kako opisati mnogo jednostavniji događaj - kao na primer elektron koji se kreće kroz komoru sa maglom. Kada je Šredinger tog leta pokazao da je njegov formalizam mehanike talasa matematički ekvivalentan kvantnoj mehanici, neko vreme je pokušavao da potpuno napusti ideju kvantova i „kvantnih skokova“ i da elektrone u atomima jednostavno zameni svojim trodimenzionalnim talasima materije. Na ovaj pokušaj ga je inspirisao njegov rezultat, da su energetski nivoi atoma vodonika u njegovoj teoriji izgledali jednostavno sopstvene frekvencije stacionarnih talasa materije. Stoga je smatrao da je greška nazivati ih energijama: to su bile samo frekvencije. Ali u diskusijama koje su se održale u jesen 1926. u Kopenhagenu između Bora i Šredingera i kopenhagenske grupe fizičara, uskoro je postalo očigledno da takvo tumačenje ne bi bilo dovoljno ni da objasni Plankovu formulu toplotnog zračenja.
Tokom meseci koji su usledili nakon ovih diskusija, intenzivno proučavanje svih pitanja koja se tiču tumačenja kvantne teorije u Kopenhagenu konačno je dovelo do potpunog i, kako mnogi fizičari veruju, zadovoljavajućeg razjašnjenja situacije. Ali to nije bilo rešenje koje bi se lako moglo prihvatiti. Sećam se diskusija sa Borom koje su trajale mnogo sati do kasno u noć i završile su se gotovo očajem; i kada sam na kraju diskusije otišao sam u šetnju obližnjim parkom, ponavljao sam sebi pitanje: Da li je moguće da priroda bude toliko apsurdna koliko nam se činila u ovim atomskim eksperimentima?
Konačnom rešenju se pristupilo na dva različita načina. Jedan je bio preokret pitanja. Umesto da se pita: Kako se u poznatoj matematičkoj šemi može izraziti data eksperimentalna situacija?, postavljeno je drugo pitanje: Da li je možda tačno da se u prirodi mogu pojaviti samo takve eksperimentalne situacije koje se mogu izraziti u matematičkom formalizmu? Pretpostavka da je to zapravo tačno dovela je do ograničenja u upotrebi onih koncepata koji su bili osnova klasične fizike od Njutna. Moglo se govoriti o položaju i brzini elektrona kao u Njutnovoj mehanici i mogle su se posmatrati i meriti ove veličine. Ali nije bilo moguće fiksirati obe veličine istovremeno sa proizvoljno velikom tačnošću. Zapravo, proizvod ove dve netačnosti ispostavio se da nije manji od Plankove konstante podeljene masom čestice. Slične relacije mogle bi se formulisati za druge eksperimentalne situacije. Obično se nazivaju relacijama neodređenosti ili principom neodređenosti. Naučeno je da stari koncepti samo netačno odgovaraju prirodi.
Drugi način pristupa bio je Borov koncept komplementarnosti. Šredinger je opisao atom kao sistem ne jezgra i elektrona, već jezgra i talasa materije. Ova slika talasa materije svakako je sadržala i element istine. Bor je smatrao dve slike - sliku čestice i sliku talasa - kao dva komplementarna opisa iste stvarnosti. Bilo koji od ovih opisa može biti samo delimično tačan, moraju postojati ograničenja u upotrebi koncepta čestice, kao i koncepta talasa, inače se ne bi mogle izbeći kontradikcije. Ako se uzmu u obzir ta ograničenja koja se mogu izraziti relacijama neodređenosti, kontradikcije nestaju.
Na ovaj način, od proleća 1927. godine, postoji konzistentna interpretacija kvantne teorije, koja se često naziva „Kopenhagenska interpretacija“. Ova interpretacija je dobila svoj ključni test u jesen 1927. godine na Solvejskoj konferenciji u Briselu. O eksperimentima koji su uvek vodili do najgorih paradoksa, iznova i iznova se detaljno raspravljalo, posebno od strane Ajnštajna. Izmišljeni su novi idealni eksperimenti kako bi se pratila svaka moguća nedoslednost teorije, ali se pokazalo da je teorija konzistentna i da se čini da odgovara eksperimentima koliko se moglo videti.
Detalji ove Kopenhagenske interpretacije biće tema sledećeg poglavlja. Treba naglasiti u ovom trenutku da je bilo potrebno više od četvrt veka da se od prve ideje o postojanju kvanta energije stigne do pravog razumevanja kvantnih teorijskih zakona. Ovo ukazuje na veliku promenu koja je morala da se dogodi u fundamentalnim konceptima koji se tiču stvarnosti pre nego što se mogla razumeti nova situacija.
Izvor
_________________________
Source: Physics and Philosophy, 1958; Chapters 2 (History), 3 (Copenhagen interpretation) and 5 (HPS), reproduced here; Published: by George Allen and Unwin Edition, 1959.
Primjedbe
Objavi komentar