Philip D. Bunn
Klasično obrazovanje
Hajzenberg je rođen od obrazovanih, akademski obrazovanih roditelja i odrastao je u luteranskom hrišćanstvu. Njegov otac je bio učitelj drevnih jezika, a Hajzenberg je na raznim mestima pripisao svom ocu zasluge za negovanje ranog interesovanja za ono što danas nazivamo „klasicima“. Hajzenberg je tako bio izložen natprosečnoj količini klasičnog materijala za nekoga sa naučnim ambicijama, a njegovo dubinsko čitanje grčke filozofije tokom celog života ostavilo je neizbrisiv trag na svim njegovim spisima. Teško je pronaći bilo koje Hajzenbergovo delo bez referenci na Platona ili presokratovske filozofe.
Na primer, prilikom sastavljanja svojih čuvenih predavanja o fizici i filozofiji, Hajzenberg je posvetio celo predavanje istoriji „atomizma“ u filozofiji, posebno u presokratovskoj misli. Iako poriče da se ovi filozofi mogu jasno izjednačiti sa našim modernim naučnim otkrićima, zbog „empirističkog stava moderne nauke“, on ipak priznaje da su „neke od tvrdnji antičke filozofije prilično bliske tvrdnjama moderne nauke“. Ovo se posebno odnosi na Heraklita; Rasuđujući da je osnovni element univerzuma vatra, koja se stalno menja, bio je konceptualno „izuzetno blizak“ napretku kvantne fizike. „Ako reč 'vatra' zamenimo rečju 'energija', možemo gotovo doslovno ponoviti njegove tvrdnje iz naše moderne perspektive“, tvrdi Hajzenberg.
Bilo bi zapanjujuće čuti modernog univerzitetskog predavača prirodnih nauka kako čak i pominje presokratovce na predavanju, a kamoli da predavanje održano pred punom salom posveti isključivo njihovoj misli. Moglo bi se pomisliti da ovi filozofi moraju biti zastareli i prevaziđeni, nedostojni ozbiljnog razmatranja od strane nekoga ko je obrazovan u modernom pristupu filozofiji i nauci.
U stvari, u svom delu „Fizičko shvatanje prirode“, Hajzenberg tvrdi upravo suprotno: da klasični i hrišćanski pristup obrazovanju ostaje vredan za nas zbog svog načina postavljanja pitanja o svetu. Klasični način postavljanja pitanja, tvrdi Hajzenberg, vodi nas sve više i više ka istini. Dokaz je, takoreći, u kulturnom i intelektualnom pudingu. Klasičan i hrišćanski pristup postavljanju pitanja vodi do ozbiljnog filozofskog istraživanja sa očiglednim rezultatima.
Na Zapadu, tvrdi Hajzenberg, „celokupni naš kulturni život, naši postupci, naše misli i naša osećanja zasnovani su na duhovnim korenima Zapada, tj. na tom stavu uma koji je u antičko doba iniciran grčkom umetnošću, grčkom poezijom i grčkom filozofijom“. Odlika ove tradicije nije neki specifičan moralni princip ili nasleđe zasnovano na rasi, kako bi neki mogli tvrditi.
Umesto toga, „Ono što je uvek razlikovalo grčku misao od misao svih drugih naroda bila je njena sposobnost da promeni pitanja koja je postavljala u pitanja principa i tako dođe do novih gledišta, donoseći red u šareni kaleidoskop iskustva i čineći ga pristupačnim ljudskoj misli“. Značaj „klasičnog“ obrazovanja leži upravo u susretu i učenju praktikovanja ove metode postavljanja pitanja principa, pitanja koja ciljaju više od materijalnog, pitanja koja su u krajnjoj liniji „duhovna“ i ne isključivo „materijalna“. Ukratko, on tvrdi: „U korenu cele zapadne kulture je ova bliska veza između našeg načina postavljanja pitanja principa i naših postupaka; to dugujemo Grcima.“
Hajzenbergov uvid u nauku i tehnologiju
Zbog svoje duboko humanističke pozadine i zbog stalne pažnje posvećene filozofskim dimenzijama naučnog istraživanja, Hajzenberg može da izbegne zamku u koju upadaju mnogi naučnici, a to je da su neadekvatni komentatori širih političkih ili društvenih pitanja. U svom Tehnološkom društvu, Žak Elul ne štedi bes prema naučnicima u svom poslednjem poglavlju, „Pogled u budućnost“. On piše da, na osnovu besmislica koje izgovaraju kada im se postave ozbiljna pitanja, „primorani smo da zaključimo da su naši naučnici nesposobni ni za šta osim za najpraznije fraze kada odstupe od svojih specijalnosti. To nas tera da se setimo kolekcije prosečnosti koju je Ajnštajn akumulirao kada je govorio o Bogu, državi, miru i smislu života. Jasno je da Ajnštajn, izvanredni matematički genije kakav je bio, nije bio Paskal; nije znao ništa o političkoj ili ljudskoj stvarnosti, ili, zapravo, o bilo čemu što je van njegovog matematičkog dometa.“
Iako Elul možda jeste u pravu u vezi sa svojim ciljevima (prvenstveno Ajnštajnom i Openhajmerom), i dok bismo mogli da se setimo gotovih primera današnjih naučnika koji prave iste greške, tvrdio bih da se Hajzenberg uzdiže iznad ostalih. Ovde želim da istaknem dve analogije koje on razvija razmišljajući o tehnologiji i ulozi istraživača, a koje su mi se pokazale korisnim u mom sopstvenom ispitivanju tehnologije: Prvo, analogija kapetana i broda. Drugo, analogija strele i luka.
Kapetan i brod
Prvi dolazi iz njegovog eseja „Priroda u savremenoj fizici“. Jedna od dezorijentišućih činjenica moderne nauke, kaže Hajzenberg, jeste da nas „nova“ fizika, kvantna fizika, uči kontraintuitivnim stvarima o svetu koje mogu protivrečiti našem sopstvenom direktnom iskustvu. Ova promena se može videti u samom napretku tehnologije: u osamnaestom i devetnaestom veku, „razvijena je tehnologija koja se zasnivala na eksploataciji mehaničkih procesa. Često mašine nisu radile ništa drugo nego imitiraju radnje naših ruku“, samo na preciznije načine i sa većom snagom.
„Odlučujuća promena u prirodi tehnologije“, tvrdio je Hajzenberg, „dogodila se razvojem elektrotehnike... Više nije bilo direktne veze sa starim zanatima, pošto su iskorišćene prirodne sile koje je čovek jedva poznavao iz svog direktnog iskustva sa prirodom.“ Kada smo koristili sile atomskih i subatomskih čestica za pokretanje naših mašina, razvilo se nešto „neobično“ i „nerazumljivo“. „Atomska tehnologija“ kao vrhunac ove nove ere „isključivo se bavi eksploatacijom prirodnih sila koje uopšte nisu dostupne iz sveta prirodnog iskustva“.
Ovaj tehnološki razvoj odražava razvoj nove fizike. Jednostavno rečeno, novi napredak u fizici nas uči da naše eksperimente u prirodi ne treba posmatrati kao neutralne posmatrače koji prikupljaju objektivne informacije o spoljašnjem svetu. Umesto toga, sada znamo da naše posmatranje fenomena utiče na te fenomene. „Dakle“, sumira Hajzenberg, „čak i u nauci, predmet istraživanja više nije sama priroda, već čovekovo istraživanje prirode. Ovde se čovek ponovo suočava sa samim sobom“. To jest, „nove matematičke formule više ne opisuju samu prirodu, već naše znanje o prirodi. Morali smo da odustanemo od opisa prirode, što se vekovima smatralo očiglednim ciljem svih egzaktnih nauka“.
Dezorijentišući zaključci do kojih ovo vodi su, za Hajzenberga, očigledni. Dok je ranije naučnik mogao da traži u materijalnom svetu neku vrstu objektivnosti, neku činjenicu, nešto na čemu bi zasnivao znanje kroz empirijsko proučavanje, sada se čovek svuda „suočava licem u lice sa samim sobom“, što je za neke zastrašujuća perspektiva. Ovo dezorijentišuće znanje dogodilo se uporedo sa dramatičnim povećanjem ljudske moći koju su otključala ista otkrića. To jest, u isto vreme kada su fizičari zaključivali da je „stvarnost“ sasvim drugačija od onoga što bi naša čula sugerisala, oni su takođe dobijali pristup dramatičnom širenju moći raznih vrsta iskorišćavanjem ovog novog znanja (primena atomske energije je najlakši primer za to).
Oslobođen tako starije nauke i postojeći u modernom svetu koji često karakteriše odbacivanje starijih oblika običaja, morala i tako dalje, čovek teži da se oseća oslobođenim. U aforizmu neposredno pre čuvene Parabole o ludaku, Fridrih Niče kaže da se nalazimo „Na horizontu beskonačnog – napustili smo zemlju i krenuli. Spalili smo mostove za sobom – zapravo, nastavili smo dalje i uništili zemlju za sobom.“
Hajzenberg razvija podudarnu analogiju, posebno u vezi sa tehnologijom: „U onome što izgleda kao beskrajan razvoj materijalnih moći, čovečanstvo se nalazi u položaju kapetana čiji je brod tako čvrsto izgrađen od čelika i gvožđa da magnetna igla njegovog kompasa više ne reaguje ni na šta osim na gvozdene delove broda; više ne pokazuje sever. Brod se više ne može upravljati ka bilo kom cilju, već će se kretati u krugovima, žrtva vetra i struje.“
U našem novom tehnološkom dobu, nalazimo se bez ikakvog jasnog vodiča, ili možda sa vodičima koji su prilagođeni prethodnim epohama i prethodnim oblicima tehnologije, ali su bespomoćni pred novim. Međutim, nije sva nada izgubljena. Umesto toga, ako kapetan može da prepozna opasnost, pravilno proceni da je navigacioni instrument otkazao, onda bi mogao da „koristi moderni kompas na koji ne utiče gvožđe broda ili, kao u stara vremena, može da koristi zvezde kao svoje vodiče“.
Hajzenberg ovde sugeriše da su alati koje smo imali u prošlosti za rukovanje novim tehnologijama bespomoćni pred našim brzim tehnološkim promenama. Ako se nadamo da ćemo ploviti pravo, tražiti sever, sačuvati ljudsku sreću usred ovih promena, moramo pronaći nove vodiče. Možda možemo razviti moderne vodiče za život, analogne modernom kompasu. Takođe bismo mogli, predlaže on, da tražimo više, starije, trajnije vodiče dok trasiramo put napred. Analogija nas stoga poziva, kao moderne ljude suočene sa novom tehnologijom, da uradimo dve stvari: da prepoznamo opasnost i potražimo korisno vođstvo.
Luk i strela
Gde bismo mogli pronaći ovo vođstvo? Klasično obrazovan i hrišćanin kakav jeste, Hajzenberg kao da sugeriše da možemo tražiti više, duhovne stvari „kao u stara vremena“. U svom eseju o klasičnom obrazovanju, Hajzenberg prepričava debatu koja se odvijala dok je bio u školi tokom Minhenske revolucije. Usred diskusije o pravilnoj upotrebi sile, jedan student tvrdi da ništa „duhovno“ ne može rešiti sukob, samo sila i akcija.
Nasuprot tome, student teologije (sa kojim se Hajzenberg, izgleda, slaže) tvrdi da je odlučivanje ko je prijatelj, a ko neprijatelj, čak i usred oružanog sukoba, i šta učiniti sa njima na osnovu toga, „čisto duhovna odluka“. Hajzenberg se slaže, dodajući: „Kada strela napusti luk, ona leti svojim putem i može biti skrenuta samo jačom silom; ali njen prvobitni pravac je odredio onaj koji je ciljao, i bez prisustva duhovnog bića sa ciljem nikada ne bi mogla početi svoj let. U tom smislu, mogli bismo učiniti mnogo gore nego da učimo našu omladinu da ne ceni duhovne vrednosti previše nisko.“
Drugim rečima, naše akcije u svetu, kako akcije u borbi, tako i akcije u tehnološkom stvaranju, čine duhovna ili „moralna“ bića. Ova bića prave izbore, i to čine na osnovu određenih vrednosti, koje zauzvrat uče kroz svoje obrazovanje. Trebalo bi, kaže nam on, da razmišljamo o našim izborima i njihovim posledicama kao o moralno usmerenim, i više od toga, naše obrazovanje priprema mnoštvo strelaca koji će donositi odluke o svojim ciljevima na osnovu onoga što nauče. Uzete zajedno, analogija broda i analogija luka bi nas dovele do razvoja odgovarajućih vodiča za ljudski život, uključujući upotrebu tehnologije, kroz duhovno istraživanje koje se podstiče u „klasičnom“ obrazovanju, koje bismo zatim koristili u našim profesijama i u našoj ličnoj ili privatnoj upotrebi tehnologije.
Zaključak
Hajzenberg pruža resurse za duboko razmišljanje o našem modernom tehnološkom projektu, omogućavajući nam da pristupimo novim dostignućima bez nostalgičnog prezira, ali sa očima širom otvorenim za pravu novinu naše situacije. Njegovo pisanje je plodno, a „Fizičarsko shvatanje prirode“ samo zagrebe površinu. Međutim, među mnoštvom naučnika poput onih koje Elul kritikuje, Hajzenberg mi se čini da donosi poseban uvid koji može pomoći i laicima i stručnjacima u našoj borbi sa našim novim tehnološkim dobom. Moja nada je, kao što su moji profesori učinili za mene, da upoznam studente sa korisnim tehnološkim vodičima poput Hajzenbergovog kako bi mogli da započnu proces razvoja ili otkrivanja alata koji će voditi njihove živote i umove.
Izvor
Primjedbe
Objavi komentar