U delu „Muzika poezije“ [1942], T. S. Eliot komentariše da je „jedan od najnepoznatijih modernih pesnika bio francuski pisac Stefan Malarme, za koga Francuzi ponekad kažu da je njegov jezik toliko neobičan da ga mogu razumeti samo stranci“. Iako sam stranac, daleko sam od toga da zamišljam da bi moja porcija engleskog sa malo francuskog mogla biti dovoljna za taj zadatak. Pa ipak, Malarme me je fascinirao još od srednje škole, kada sam, iz razloga koje ne mogu bolje objasniti sada nego tada, napravio crtež olovkom u boji plavo-ljubičaste boje (zašto?) koji prikazuje Godzilu u kaubojskom šeširu, Ragedija Endija sa naočarima za sunce i dinosaurusa sa glavom u cipeli, pod nazivom „Bacanje kockice nikada neće ukinuti slučajnost“ (skrolujte do kraja ako ste radoznali).
Ko zna kako sam ga otkrio ili zašto sam uopšte počeo da pokušavam da zapamtim pesmu prevedenu ispod (koju još uvek mogu da recitujem skoro pola), Popodne fauna? Možda me je upravo pojavljivanje Malarmeovog imena u beleškama na omotu snimka Debisijevog Preludija podstaklo da potražim izvor. U svakom slučaju, u to vreme sam bio potpuno začaran pesmama poput „Pusta zemlja“, „Zamak Ivr“ i „Čilde Roland je došao do Mračne kule“, manje iz inata nego zato što ih nisam razumeo, ilustrujući princip da opijenost prethodi razumevanju. Moja očaranost Malarmeovim gustim poslasticama i svešteničkim filigranima trebalo bi da bude dokaz A. Međutim, tek mnogo kasnije sam se vratio da pročitam Malarmeovu pesmu kao primer onoga što epigraf pesme tvrdi da jeste: pastoralna ekloga, žanr koji su pioniri Teokrit i Vergilije, a koji je doživeo vrhunac u renesansi, a to je bilo kasno popodne kada se Malarmeova pesma pojavila 1876. godine.
U pastorali je uobičajeno da pastiri razgovaraju i razmenjuju pesme jedni sa drugima, ali Malarmeov favn razgovara sam sa sobom i peva sam sebi. Tema njegove meditacije i pesme — smeštene respektivno u latinici u sadašnjem vremenu i kurzivu u prošlom — jeste neka vrsta pretežnog neuspeha: fauni i satiri u pastorali imaju jedan zadatak, a to je (da budem malo grub) da prate svoj falus i da ga iskoriste na što više nimfi, bilo da to žele ili ne; ali ovaj favn je devica koja je, štaviše, propustila zlatnu priliku ranije tog dana, u podne, za ménage à trois. Podne je značajno kao l’heure du berger, „čas pastira“, trenutak kada (muški) ljubavnik treba da iskoristi svoju šansu; u pastorali to je čas panike, kada je bog-koza najrazjareniji i najopasniji. Likovima u eklogama se savetuje da ćute u podne, kako njihovo pevanje ne bi privuklo Panovu pažnju, što u to vreme definitivno NE žele. U svakom slučaju, ovaj favn gotovo da ima veliku sreću: on ugleda dve nimfe, koje u početku pomisli za labudove, i odvede ih u ružičnjak gde se nada da će izgubiti nevinost dok uzima njihovu. Ali pravi grešku čija je priroda pomalo nejasna. U pesmi kaže da je njegov zločin bio pokušaj da raspetlja nimfe fokusirajući se na jednu na račun druge; ali sam Malarme je zamagljio stvari, nešto kasnije, katrenom koji je urezao u nečiji primerak pesme:
Satire nevešt u poljupcima,
izgubio si ih obe, smeđokosu
i plavokosu nimfu, jer je blaženstvo
dozvoljeno samo sa jednim.
Seksualni neuspeh fauna i satira nije nečuven u pastorali. U Tasovoj „Aminti“, pionirskoj pastoralnoj drami renesanse, zaplet pokreće satir koji, poput ljutitog incela, odlučuje da se osveti Sistemu u kojem ga visoka cena ljubavi isključuje iz zadovoljstva, pa se krije u šumi i pokušava da siluje glavnu žensku junakinju, strogo čednu Silviju. Srećom, ne uspeva, a protagonista, Aminta, ga otera. Slično tome, u 3. poglavlju „Arkadije“ Jakopa Sanazara, koje je pokrenulo renesansnu modu za pastoralne romane, protagonista Sincero se divi muralu u Hramu u Palesu, koji je opisan u dugačkoj ekfrazi:
Ali ono čemu sam se najviše divio bila je [slika] nekoliko golih nimfi, koje su stojale gotovo poluskrivene iza kestenovog stabla, smejući se ovnu koji je, dok je pokušavao da gricka krunu hrasta koja mu je visila ispred očiju, zaboravio da gricka travu koja je bila svuda oko njega. Na ovu scenu došla su četiri satira, sa rogovima i kozjim nogama, na prstima se provlačila kroz grupu mastiksnih stabala, oprezno, oprezno, da bi zgrabila nimfe s leđa - koje su, kada su ih tamo ugledale, pobegle kroz gustu šumu, ne izbegavajući ni trnje niti bilo šta drugo što bi ih moglo povrediti. Jedna, brža od ostalih, oslonila se na grab, od koga se branila mašući dugom granom, dok su se druge u strahu bacile u reku, kroz koju su bežale plivajući, a providni talasi su malo ili ništa skrivali od njihovih belih tela. Ali kada su videle da su van opasnosti, stajale su dahtave i zadihane na drugoj obali i sušile kosu; a njihovi gestovi i reči su stvarali utisak kao da pokušavaju da se rugaju neuspesima koji nisu uspeli da ih uhvate.
Čak ni sam Pan, u osnovnom mitu žanra [kako je ispričano u prvoj knjizi Ovidijevih Metamorfoza], nije uspeo da uhvati nimfu Sirinks, koja se pretvorila u trsku, koja je ubrzo postala njegova pan svirala, ili Sirinks. Na tu priču, očigledno po uzoru na onu o Apolonu i Dafni, ali sa posebno pastoralnom primenom, aludira Malarmeov favn kada se obraća svojim sviralama:
Pokušaj, dakle, instrumente bekstva, o zlonamerna
Sirinks, da ponovo procvetaš pored jezera gde me čekaš!
Zaista, moguće je da je Malarmeova pesma delimično inspirisana slikom Fransoa Bušea „Pana i Sirinks“, koju je pesnik mogao da vidi u Nacionalnoj galeriji kada je posetio London 1862/3. (Sirinks je verovatno „la fauve“ - plavuša - dok je „la brune“ još jedna nimfa, ali nemojte mi reći da Pan ne bi uzeo obe da je mogao):
Favnove ekloge nije jedina devica u Malarmeovom delu: „vierge“ je reč koja se često pojavljuje, ne samo u čuvenom „Le vierge, le vivace, et le bel aujourd’hui“, već i na mnogim drugim mestima. Ne znam šta da mislim o toj činjenici; svakako nije biografska (Malarme se oženio 1863. i imao dvoje dece). Ali pitam se da li to ima neke veze sa Malarmeovom simbolikom, koju samo slabo razumem. Pretpostavljam da za njega, pošto su reči znakovi koji se odnose samo ili uglavnom na sebe same, postoji jasna distanca između verbalnog i fizičkog sveta; stoga, sublimirani eros može biti energično sredstvo kojim pesnik-služitelj prelazi između carstava, kao u Diotiminom govoru u Simpozijumu. Veza koja mi pada na pamet jeste sa obredima verskog pročišćenja potrebnim za učešće u mnogim drevnim kultovima, koji su uvek uključivali dug period seksualne apstinencije. Malarme je sveštenička figura, apostol reči kao simbola ničega osim sebe same; njegov jezik lebdi numinozno oslobođen fenomena, bogato sugestivan i pažljivo odsečen. Ima smisla da se takav pesnik okreće pastorali kao svetu koji postoji samo u umetnosti, u koji su idealistički sanjari odavno pobegli od banalnosti života. Možda postoji i paralela u kontrastu između sveta i reči s jedne strane, i faunovog romanizovanog govora i kurzivne pesme s druge strane: možda je zato što je seksualno frustriran da sanja da pošalje „što je više ljubavni akcenti mogu dosegnuti... stih / rezonantan, monoton, neefikasan“ (takođe visoko kao što ljubav modulira... zvuk, tješno, i monotono linije). Barem možemo biti sigurni da, da je faun uspeo da spava sa svojim nimfama, ne bi imao o čemu da peva i ova pesma ne bi postojala.
__________________________
Malarme je sveštenička figura, apostol reči kao simbola ničega osim same sebe; njegov jezik lebdi numinozno oslobođen fenomena, bogato sugestivan i pažljivo odsečen. Ima smisla da se takav pesnik okreće pastorali kao svetu koji postoji samo u umetnosti, u koji su idealistički sanjari odavno pobegli od banalnosti života.
_________________________
Otprilike na pola puta, neposredno ispred gore citiranih redova, filozof-faun kritikuje pesnika-fauna kada, govoreći o muzičkim lulama koje svira pod vedrim nebom, kaže:
Ko, odvraćajući nevolju od obraza,
Sanja, u dugoj solo pesmi, da zabavljamo
Okolnu lepotu lažnim zbunjenostima
između nje same i naše lakoverne pesme;
Čini mi se da je ovo kritika patetične zablude: san je, umetnosti uopšte, a posebno pastorala, da sam pejzaž uživa u poeziji čiji tropi mešaju i mešaju to dvoje zajedno:
(koji) sanjaju, u dugim sporim solo deonicama, o vremenu provedenom
na ovom izvrsnom mestu, zabavljajući ga
našim pogrešnim pesmama koje ga zbunjuju
i svu njegovu lepotu svojim lakovernim govorom[.]
Sumnjam da postoji i dosta zabuna u prevodu ispod, u kome promašujem glavni smisao Malarmeovih stihova, a da ne pominjem dvostruka značenja, čije prisustvo igra reči poput „Que vêt parmi l'exil inutile le Cygne“ (što se takođe može pročitati „par mille exiles inutiles le signe“) čini verovatnim. (Postoji cela knjiga posvećena „razotkrivanju“ takvih igara rečima, ako imate labavog Franklina koji vam gori rupu u džepu.) Bilo bi mi zanimljivo da čujem o mestima gde sam pogrešno protumačio ili pogrešno razumeo Malarmeovu pesmu, jer bih želeo da je što tačnije objasnim. (Zapravo, hteo sam ovo da objavim juče, ali me je kasno u noći zaledila sigurnost da je „obojeno karanfilom“ urlik za incarnat; sada, na dnevnom svetlu, ponovo deluje u redu.) Kao i obično sa živim jezicima na kojima se lakše mogu osramotiti, neću čitati original naglas; ali zainteresovane strane mogu čitati francuski ovde i slušati ga ovde.
Nema sumnje da, ako ste pročitali Malarmea, već znate da je Malarmeova ekloga inspirisala još poznatiju simfonijsku „tonsku poemu“ Kloda Debisija, stilizovanu kao „preludijum“ Malarmeovoj poemi, i prvi put izvedenu skoro dvadeset godina nakon objavljivanja njenog uzora. Kao što je bilo ispravno i prikladno, Malarme je izrazio zahvalno divljenje kao odgovor na Debisijevo delo, za koje je rekao da „nije ni najmanje neskladno sa mojim tekstom, osim što ide dalje, zaista, u nostalgiji i svetlosti, tako nežno, uznemirujuće i bogato“. Debisijeva kompozicija će kasnije zaslužiti značajnu ekfrazu u delu Tomasa Mana „Čarobna planina“, gde protagonista Hans Kastorp ima naviku da sluša svoj preludijum kao sredstvo za čišćenje nepca nakon razornog vrhunca „Aide“. Manov odlomak je dat u nastavku, uz napomenu da, ako je dovoljno prikladan opis Debisijevog dela, on se nikako ne uklapa u Malarmeov, gde nema „vrhunskog blaženstva“ ili „zaborava“ ili „blažene tišine“, a svakako isto toliko „neosetne strasti za 'delo'“ kao bilo gde drugde u zapadnom svetu:
Evo sna koji je sanjao Hans Kastorp: ležao je na leđima na sunčanoj, cvetnom livadi, sa glavom na malom brežuljku, jednom nogom podignutom, drugom prebačenom preko – a to su bile prekrštene kozje noge ispred njega. Prstima je dodirivao graničnike male drvene svirale, koju je svirao iz čistog zadovoljstva, jer je njegova samoća na livadi bila potpuna. Držao ju je uz usana, trsnu sviralu ili mali klarinet, i iz nje je izvlačio umirujuće tonove glave, jedan za drugim, baš kako su dolazili, a ipak u prijatnom redosledu. Bezbrižno sviranje se uzdizalo ka dubokoplavom nebu, a ispod neba su se pružale razgranate, vetrom razbacane grane pojedinačnih jasenova i breza čije je lišće svetlucalo na suncu. Ali njegova neodlučna, sanjarska, polumelodična svirala nije bila ni blizu jedini glas u samoći. Zujanje insekata u suncem zagrejanom vazduhu iznad visoke trave, samo sunce, blagi vetar, njihanje vrhova drveća, treperenje lišća - sve te nežne vibracije letnjeg mira prilagodile su se njegovom jednostavnom sviranju, dajući mu promenljivo, uvek iznenađujuće odabrano harmonijsko značenje. Ponekad bi simfonijska pratnja daleko izbledela i bila zaboravljena. Tada bi Hans sa kozjim nogama snažno duvao i naivnom monotonijom svog sviranja vraćao suptilno šareno, harmonično čaroliju prirode; sve dok konačno, posle ponovljenih pauza, ona slatko ne bi pristala. Sve više i više instrumenata dolazilo je brzo, jedan za drugim, dok se svo prethodno nedostajuće bogatstvo i jačina nisu dostigli i održali u jednom prolaznom trenutku koji je ipak sadržao svu večnost u svom vrhunskom blaženstvu. Mladi faun je bio radostan na svojoj letnjoj livadi. Ovde nije bilo „Opravdaj se“ [discolpati]; nije bilo izazova, nije bilo svešteničkog vojnog suda nad onim ko je zalutao i bio zaboravljen na čast. Zaborav je vladao, blagoslovena tišina, nevinost onih mesta gde vreme nije; „lenjost“ sa najboljom savešću na svetu, sama apoteoza odbijanja zapadnog sveta i besmislene strasti tog sveta za „delo“. Umirujući efekat svega toga na našeg noćnog muzičara dao je ovoj ploči posebnu vrednost u njegovim očima.
—iz Magične planine, poglavlje 7, prevod Džona E. Vudsa (mislim)
Primjedbe
Objavi komentar