Francuski pesnik Stefan Malarme (1842–1898) i francuski kompozitor Klod Debisi (1862–1918) delili su kreativne pristupe u svojim koncepcijama hvaljene ekloge „Posle popodne jednog fauna“ (1876) i kultnog orkestarskog preludija (1894) koji se poziva na istu pesmu. Iako različitih generacija, obojica su bili istaknuti u pariskim umetničkim krugovima i bili su upoznati jedan sa drugim i sa svojim radom. Malarme se sada smatra važnim francuskim simbolističkim pesnikom, čije je delo anticipiralo i inspirisalo nekoliko revolucionarnih umetničkih škola početkom dvadesetog veka. Debisi, koji se smatra centralnom figurom u francuskoj muzici početkom 19. i početkom 20. veka, bio je duboko inspirisan inovacijama savremenih pesnika i slikara, posebno Malarmea. Više od jednog veka, muzičari i naučnici poštuju Debisijev Preludijum kao prekretničku kompoziciju. Pjer Bulez, majstor francuske muzike kasnog dvadesetog veka, identifikovao je to kao početak moderne muzike svojim zapažanjem da je „Fler de Lis Faun udahnuo novi život muzičkoj umetnosti“. Moje istraživanje uticaja prirode pesme na kompozitorov tretman fokusiraće se na dva aspekta: dvosmislenost forme, senzualni pristup izboru reči i korelativni izbor akorda.
Simbolizam, Malarme, Debisi
Reč „simbolizam“ predstavlja izuzetno široko značenje. Može se definisati kao umetnost izražavanja ideja i emocija njihovim indirektnim opisivanjem, bez otvorenog poređenja sa konkretnim slikama. Prema Čedviku u knjizi „Simbolizam“, simbolizam treba definisati sugerisanjem šta su te ideje, emocije, i njihovim ponovnim stvaranjem u umu čitaoca, koristeći objašnjene simbole. Devedesetih godina 19. veka, Malarme je proširio značenje simbola kroz svoju poeziju kako bi obuhvatio određene aspekte mita. Simbolika Malarmeove umetnosti je sposobna da probudi ili ukaže na stvari bez njihovog posebnog imenovanja ili definisanja i da ih sugeriše, a ne da dogmatski nameće.
Volas Fouli, poznat po svojim prevodima pesnika Artura Remboa i kritičkim studijama francuske poezije, identifikovao je Malarmeova dela kao prekretnicu i dostignuće u istoriji francuske književnosti. U knjizi „Pesma i simbol“, Fouli je opisao prirodu pesnikove reči na sledeći način:
Malarme je stvorio umetničku formu koja je antioratorska i antisocijalna. Pišući poeziju u kojoj konkretan element stalno nestaje, on je stvorio kontrakreaciju. Cvet koji drži u svojim stihovima nije cvet – to je onaj koji je odsutan iz svih buketa, l’absent de tous bouquets.
Pročišćenje jezika, bezvremenost reči i dvosmislenost su aspekti na koje je skrenuo pažnju kako bi procenio karakteristike Malarmeove poezije. Ovi aspekti će biti razmotreni u poslednjem delu mog rada o Debisijevom „Preludiju“ kako bih se približio sličnosti u delima i Malarmea i Debisija.
Debisi i Malarme
Godine 1862, kada se Debisi rodio, Stefan Malarme je komponovao prvu od svojih pesama, a takođe i esej o Umetnosti za sve, u kojem je zamerio muzici zbog zaštitne misterije njene notacije, koju je doživljavao kao suprotnu osetljivosti književnosti u nadolazećem dobu zajedničke pismenosti.
Fokusirajući se na vezu dva umetnika, muzikolog Henri Filips je u članku „Simbolizam i Debisi“ napisao:
Pesnici se trude da svoje stihove pretvore u muziku, dok je Debisi nastojao da „pismeno“ predstavi svoje delo. Stih Verlena i Malarmea je uvek čist lep zvuk; i stoga bi se mogla bolje izraziti nejasnoća, sa intelektualne tačke gledišta, koja je bila šarm same muzike. Debisi daje sugestivne naslove, uvek prefinjene u izrazu – često su to stihovi savremenog pesnika – i uvek prikladni. Verlena može ceniti samo onaj ko je voleo muziku: Debisi svoje najlepše radosti pruža onima koji poznaju književne težnje njegovog doba.
Iako postoji dovoljno dokaza koji ukazuju na povezanost pristupa dva umetnika u stvaranju njihove umetničke forme i njihovih međusobno uticajnih dela, nije jasno koliko je njihovo prijateljstvo bilo blisko zbog razlike u godinama od dvadeset godina. Međutim, kroz prepiske između umetnika i njihovih savremenika, poznato je da je Debisi povremeno posećivao salon Malarme koji je svakog utorka održavao u svojoj kući.
Poslepodne jednog fauna
Popodne jednog fauna“ se smatra jednom od najpoznatijih pesama među Malarmeovim delima i privukla je pažnju mnogih kompozitora i ljubitelja muzike zbog Debisijevog „Preludija“ inspirisanog njome. U uvodu knjige „Sabrani pesme i drugi stihovi“, Elizabet Mekombi opisuje delo kao:
….....izvanredno zbog svoje raznolikosti i stepena eksperimentisanja. „Faun popodne“ je rani i radikalni primer. Izvanredna himna nedefinisanom, neuhvatljivom trenutku intenzivne erotike, ona se zadržava i lebdi na ivici iluzije. Ne možemo biti sigurni da li se scena odvija ili ne: faun razmišlja: „Jesam li sanjao?“ Sintaksički obrasci su ostavljeni nepotpuni („Dozvolite mi da razmislim…“), stvarajući iznenadne prekide u smislu koji dramatizuju oseku i tok sumnje i sigurnosti, borbe da se ponovo rasplamsaju sećanja na opojnu želju.
Mekombi je takođe primetio da je Malarme „živeo u vreme pojačane međusobne svesti između muzike i književnosti, a njegovo delo predstavlja posebno plodan trenutak“ kada su muzika i književnost kao dva pojedinačna medija komunicirale istu ideju. Pisac je verovao da postoji bogato područje estetskog i strukturnog preklapanja između Debisijevog Preludija za „Popodne jednog fauna“ i Malarmeove poeme, što prevazilazi slučajnost da dele stil istog perioda. Malarme je u svom kapitalnom predavanju „Muzika i pisma“, održanom u Oksfordu i Kembridžu 1894. godine, tvrdio da su muzika i književnost dve strane istog novčića.
Prisustvo datuma 1892. na Debisijevom rukopisu dokaz je da je započeo „Fauna“ te godine, iako ga je završio 1894. godine. Prvobitna ideja dela je možda još uvek bila prilično nejasna 1892. godine. Prema dva javna saopštenja iz 1893. i 1894. godine, poznato je da je Preludijum bio samo deo originalne koncepcije. Naslov „Preludijum, interludiji i parafraza za kraj popodneva jednog fauna“ odštampan je u spisku predstojećih Debisijevih dela objavljenom na koricama zbirke „La Damoiselle élue“ u aprilu 1893. godine. Stoga se može zamisliti da je Debisi dugo razmišljao o delu, stvarajući mnogo više nego što je na kraju iskoristio.
U sedmom poglavlju knjige „Klod Debisi i pesnici“, Artur Venk uključuje prepisku Malarmea i Debisija. Sadržaj pisama se uglavnom odnosi na inspiracije i uticaj „Preludija“ na savremenike umetnika. On razmišlja o tome kako su oba dela prošla kroz nekoliko metamorfoza pre nego što su dostigla konačne oblike. Pored toga, razmatraju se i neka pisma umetnika njihovim savremenim pratiocima, uglavnom o opštem utisku pesme. Da bismo naveli primer, moglo bi se pozvati na pismo Malarmea Debisiju o pesnikovoj reakciji na prvo izvođenje dela 1894. godine. Malarme piše: „...vaša ilustracija „Posle popodne jednog fauna“ ne bi predstavljala disonancu sa mojim tekstom, osim ako ne bismo išli dalje, zapravo, u nostalgiju i svetlost, sa finesom, sa malaksalošću, sa bogatstvom.“ U knjizi „Muzička ekfraza“, Ziglind Brun piše o različitim načinima na koje se jedna umetnička forma može plodotvorno povezati sa drugom. Ona veruje da je ovo transformacija poruke – u sadržaju i formi, slici i sugerisanom simboličkom značenju – iz jednog medija u drugi i naziva to „muzičkom ekfrazom“. Nakon što je to napisala, Brun razmatra Debisija i Malarmea, kao i stvaranje Prelidija, i postavlja pitanje: kako Debisijeva kompozicija transponuje Malarmeovu pesmu u muziku? Ona pristupa ovom pitanju iz nekoliko uglova, posebno sa aspekta strukture i teksture, tonalnog dizajna i motovičkog prisustva. U sledećem tomu, pojedinačno ću se osvrnuti na tri dominantne karakteristike radova, kao što je pomenuto u uvodu, kako bih prepoznao sličnosti u pristupu dva umetnika.
Deo 2
U prethodnom tomu razmatrani su Malarme i Debisi, i stvaranje dela „Posle podne jednog fauna“. U ovom tomu bih želeo da se fokusiram na tri dominantne karakteristike dela pojedinačno, kao što je pomenuto u uvodu, kako bih prepoznao sličnosti u pristupu dva umetnika.
Forma
Malarme je pesmi dao podnaslov „Ekloga“. Prema Prinstonskoj enciklopediji poezije i poetike, ekloga je definisana kao „kratka pastoralna pesma, bez značajnije karakterizacije ili radnje“. Ova pesma se sastoji od 110 stihova, neravnomerno grupisanih. Najkraći je kraći od jednog stiha, a najduži trideset jedan stih. Prema rečima uglednog kritičara Šarla Morona, Debisi je pratio pesmu stih po stih prilikom komponovanja svoje muzike. Broj stihova pesme je identičan broju taktova muzike. Struktura oba dela je takođe identična u primetnoj meri:
Primer 1: Venkova analiza pesme i preludija:
Uvod: Stihovi 1-3, Prvi deo: Stihovi 4-14, Srednji deo: Stihovi: 14-61, Završni deo: Stihovi 62-109, Zaključak: Stih 110.
Uvod (Tema): Mm. 1-10, A: Mm. 11-36, B: Mm. 37-78, A: Mm. 79-100, Koda: Mm. 101-110
Brun, međutim, doživljava pesmu kao podeljenu na dve skoro jednake polovine, nakon čega sledi ono što bi se u muzici nazvalo kodom,
Primer 2: Brunova analiza ekloge:
Odeljak I: Stihovi 1-51, Odeljak II: Stihovi 52-93, Epilog: Stihovi 94-110
Razlog za ovu analizu je činjenica da se svi izrazi koji se odnose na faunovo stvaranje muzike pojavljuju u prvom odeljku kroz različite umetničke izbore reči i slika. Drugi odeljak, nasuprot tome, ne sadrži nijednu reč koja aludira na muziku, već koristi reči sa specifičnim zvučnim kvalitetom; poslednji deo pesme dozvoljava i muzici i pesmi da utihnu. Debisijev Preludijum iz Brunove perspektive veoma pažljivo prati Malarmeov dizajn,
Primer 3: Brunova analiza Preludija:
Odeljak I: Mm. 1-54, Odeljak II: Mm. 55-93, Kod: mm. 94-110
Karakteristika koju dele dva remek-dela jeste da se ni Malarmeova ekloga ni Debisijev Prelidijum ne raspadaju na diskretne delove. Oba umetnika minimiziraju unutrašnje delove svojih dela, pa jedna ideja prelazi u sledeću. Kao rezultat toga, kada se pesma čita ili muzika izvodi, oseća se sveukupni kontinuitet i koherentnost koji zamagljuju osnovnu organizaciju.
Dejvid DŽ. Kod, s druge strane, tvrdi da svi prethodni pisci nisu ništa doprineli tumačenju dela i da su se fokusirali samo na sličnosti umetnikovog pristupa. On veruje da stvarna sofisticiranost Debisijevog tumačenja Malarmea postaje očigledna kroz novu preciznu formalnu analizu koju je sproveo u radu objavljenom 2001. godine u časopisu „Journal of the American Musicological Society LIV/3“. Da bi dokazao ovu tvrdnju, on se poziva na analizu pesme i dela koju je sproveo Vilijam Ostin, da analizira pesmu i Prelidijum pojedinačno i komentariše njihov mogući odnos tek u poslednjem pasusu. On takođe razmatra perspektivu Artura Venka (videti primer 1), kao i Loren Berman koja smatra da Debisijev kompozicioni stil u Preludiju ne ispunjava Malarmeovsku složenost.
Dvosmislenost u pesmi i muzici
Dvosmislenost kao karakteristika koju dele oba čoveka jedan je od najdominantnijih faktora na koje treba skrenuti pažnju, kako navodi Fouli:
Simbolizam i impresionizam bili su reakcije na podatke, datu temu, strogost reda i kompozicije Ingra ili Lakonta de Lista. Takozvani kult nejasnoće, za razliku od oratorske ili ekspozicione umetnosti, svakako je donekle umetnost sumnje i nijansiranja, umetnost zasnovana na predviđanju elipse.
Potrebno je samo ispitati početak oba dela da bi se primetila nejasnoća stvorena u svakom izborom reči u pesmi i korelativnim izborom akorda i tonaliteta u muzici: Ces nymphes, je les veux perpétuer. Si clair, Leur incarnate léger, qu’il voltage dans l’air Assoupi de sommeils touffus Aimai-je un rêve?
Ove nimfe, želim da ih ovekovečim.
Tako jasne,
Njihova svetlost otelotvorena, koja vibrira u vazduhu
Izgubljene u gustim dremovima
Da li sam voleo san?
Uvodni stih koji deklariše temu pesme i čini se da čitaoca baca usred nečega, jer nije naznačeno kojim se nimfama obraća. To se razjašnjava tek čitanjem sledećih stihova. Izbor reči takođe stvara nejasnoću, na primer reč „perpétuer“ (ovekovečiti), kao što Venk raspravlja:
Ako su nimfe stvarne, onda to sugeriše produženje njihovog postojanja na neki način; ako nisu, to implicira davanje postojanja koje zapravo nemaju. U oba slučaja, reč veux [želeti] nam govori da je potreban čin volje. Kako će faun „ovekovečiti“ nimfe postaće očiglednije kasnije u pesmi.
Malarme remeti klasični red reči ili normalno značenje reči koristeći metaforička značenja, tako da jedna reč ima nekoliko referenci istovremeno.
Fokusirajući se na početak pesme, dvosmislenost se može primetiti i na početku muzike. Uvodna tema flaute, kao i prvi stih pesme, izgleda da nema definitivan početak, već je jednostavno tu. Počinje u skeletnom obliku i obuhvata triton od C# do G, a zatim nazad do C#. Zbog tonalnog dvosmislenosti, ključ dela ostaje nedefinisan.
Primer 4: Triton Nastavak teme kasnije ocrtava trozvuk u E-duru pre nego što se završi na A#. Odnos ovog drugog utemeljuje drugi triton malu tercu iznad prvog, kombinuje se sa njim i konstruiše umanjeni septakord koji je temelj celog dela. Debisi zamagljuje granice između tonaliteta slabeći odnos tonike i dominante, koristeći nerešene dominantne septakorde, proširujući dijatonski ciklus kako bi postavio dodatne funkcije.
Rezime
Umetnost je odraz unutrašnje želje i filozofije ljudskih bića. Prema ovom shvatanju, racionalni umetnici su bogovi koji imaju privilegiju da otkriju te koncepte, obrade ih kroz sebe i distribuiraju ih u različitim oblicima; književnost, vizuelne umetnosti, muzika. Čovečanska želja i strast zavise od atmosfere i okolnih okolnosti. To bi mogao biti razlog zašto umetnici istog perioda i lokacije često dele mnoge sličnosti u svojim delima. Iako različiti po stilu, jedan umetnik se može prepoznati od drugog na osnovu estetike.
Malarme i Debisi, obojica koji su živeli u Parizu u periodu od 1890-ih do 1920-ih, primeri su ove ideje. Ljubitelji muzike se i dalje raspravljaju o tome u kojoj meri je Debisijeva muzika impresionistička, simbolistička ili čak francuska. Interpretacije „Popodneva jednog fauna“ u različitim umetničkim oblicima daju meru onoga što je u pitanju između njih, kada svaka pozajmljuje drugoj ono što sama poseduje samo po difoltu ili prekomerno, i kada se umetnosti međusobno povezuju do te mere da su sve one jedna drugoj bez zajedničke mere. Prema rečima arhimoderniste Pjera Buleza, „Preludijum popodneva jednog fauna“, često nazivan prvom kompozicijom „moderne“ ere, probudio je modernu muziku.
Oba umetnika dele sličnosti u pristupu stvaranju svoje umetnosti na putu oslobađanja od tradicija i ka inovacijama. Dvosmislenost kao karakteristika koju dele oba čoveka jedan je od najpobedivijih faktora u njihovom umetničkom stvaralaštvu. Ni Malarmeova ekloga ni Debisijev Preludijum nisu odvojivi na odvojene delove, jer se ideje prelivaju jedna u drugu i oseća se sveukupni kontinuitet i koherentnost koji zamagljuju osnovnu organizaciju. Izbor reči u pesmi i korelativni izbor akorda i tonaliteta u muzici takođe stvaraju dvosmislenost u delima. Perspektiva u ovom radu mogla bi se nastaviti razmatranjem Nižinskog baleta „Posle podne jednog fauna“, i pratiti je do grčke mitologije kako bi se svedočilo inspirativnom mitu na kojem je umetnost zasnovana.
Primjedbe
Objavi komentar