Nedostupno za javnost
U ovoj kategoriji nalazi se mnoštvo tajni država celoga sveta. Zbog nedostatka informacija kružili su i kruže razni mitovi i legende. Mnogo toga je danas pristupačno, realno je pretpostaviti da još veći deo nije, kao i da neke pojedinosti nikada neće biti objavljene.
Mnogo je bilo slućajeva da su ljudi fotografisali ili snimali tajne objekte pre nego što je njihovo postojanje zvanično potvrđeno. „Tajni objekat“ i „nepoznati objekat“ nisu isto. Prvi može biti potpuno stvaran, a da posmatrač nema pojma šta gleda. A postoji i treća, veoma zanimljiva kategorija. To su slučajevi u kojima fotografija nije bila naročito uverljiva u trenutku nastanka, ali je godinama kasnije neki deklasifikovani dokument pokazao da je posmatrač zaista nešto registrovao.
Ljudi su, npr. decenijama viđali neobične letelice oko Groom Lakea. U to vreme nisu znali za U-2, A-12, kasnije F-117 itd. CIA danas čak objašnjava da je veliki deo ranih UFO prijava zapravo bio povezan sa letovima tada potpuno tajnih aviona.
Čak je i sa okolnih planina fotografisan kompleks. Posebno su poznate fotografije Chucka Clarka iz 1995. sa Freedom Ridgea, udaljenog oko 12 milja. Fotografije su bile veoma detaljne i javno objavljene.
Ekskluzivne deklasifikovane fotografije Area 51 : A-12 Oxcart RCS
Tajna baza“ danas često uopšte nije geografska tajna. Ako je veliki kompleks izgrađen u pustinji, na obali ili usred nekog poligona, njegovo postojanje je teško sakriti od komercijalnih satelita. Danas i istraživačke organizacije poput Bellingcata koriste komercijalne satelitske snimke i mogu naručiti snimanje praktično bilo koje tačke na Zemlji; njihov pristup Planetovim snimcima ide do približno 50 cm rezolucije.
Postoje i alati koji iz javno dostupnih satelitskih podataka mogu otkrivati čak i aktivnosti vojnih radara. Bellingcat je 2026. objavio alat koji koristi SAR podatke Sentinel-1 za praćenje radarske interferencije. Dakle, ono što je pre nekoliko decenija zahtevalo državnu obaveštajnu službu danas delimično može da radi vrlo sposoban civilni istraživač.
Poseban deo priče je Googl. Kada na Google Earthu vidimo vojnu bazu, ne gledamo uživo. Google izričito navodi da slike nisu u realnom vremenu i da potiču iz različitih datuma i izvora, ali uz komercijalne satelitske snimake, istorijske, avionske fotografije,podatke sa društvenih mreža, fotografija lokalnog stanovništva, registara i javnih dokumenata, može se dobiti mnogo više nego što bi jedna fotografija ikada mogla.To se zove OSINT — open-source intelligence. I tu se dogodila prava revolucija. Možemo prilično pouzdano utvrditi: Ovde postoji nešto vojno značajno, ali ne možemo iz toga nužno zaključiti: Ovde se razvija novi bombarder X.... I tu tajna opstaje.
Zato se savremena tajnost pomera sa geografije prema informaciji.
Čak je i sa okolnih planina fotografisan kompleks. Posebno su poznate fotografije Chucka Clarka iz 1995. sa Freedom Ridgea, udaljenog oko 12 milja. Fotografije su bile veoma detaljne i javno objavljene.
Tajna baza“ danas često uopšte nije geografska tajna. Ako je veliki kompleks izgrađen u pustinji, na obali ili usred nekog poligona, njegovo postojanje je teško sakriti od komercijalnih satelita. Danas i istraživačke organizacije poput Bellingcata koriste komercijalne satelitske snimke i mogu naručiti snimanje praktično bilo koje tačke na Zemlji; njihov pristup Planetovim snimcima ide do približno 50 cm rezolucije.
Postoje i alati koji iz javno dostupnih satelitskih podataka mogu otkrivati čak i aktivnosti vojnih radara. Bellingcat je 2026. objavio alat koji koristi SAR podatke Sentinel-1 za praćenje radarske interferencije. Dakle, ono što je pre nekoliko decenija zahtevalo državnu obaveštajnu službu danas delimično može da radi vrlo sposoban civilni istraživač.
Poseban deo priče je Googl. Kada na Google Earthu vidimo vojnu bazu, ne gledamo uživo. Google izričito navodi da slike nisu u realnom vremenu i da potiču iz različitih datuma i izvora, ali uz komercijalne satelitske snimake, istorijske, avionske fotografije,podatke sa društvenih mreža, fotografija lokalnog stanovništva, registara i javnih dokumenata, može se dobiti mnogo više nego što bi jedna fotografija ikada mogla.To se zove OSINT — open-source intelligence. I tu se dogodila prava revolucija. Možemo prilično pouzdano utvrditi: Ovde postoji nešto vojno značajno, ali ne možemo iz toga nužno zaključiti: Ovde se razvija novi bombarder X.... I tu tajna opstaje.
Zato se savremena tajnost pomera sa geografije prema informaciji.
Mapa svih PVO i Radarskih položaja na planeti
Danas postoji jedan zanimljiv paradoks, što je tehnologija posmatranja bolja, to je manje moguće imati potpuno nevidljivu veliku bazu. Ali istovremeno: što je tehnologija analize bolja, to postaje moguće sakriti male, pokretne ili podzemne aktivnosti.
Ako govorimo o velikim, trajnim tajnim objektima, danas je gotovo nemoguće sakriti njihovo postojanje i približnu lokaciju. Zato se ono što je zaista osetljivo sve više pomera:
Danas postoji jedan zanimljiv paradoks, što je tehnologija posmatranja bolja, to je manje moguće imati potpuno nevidljivu veliku bazu. Ali istovremeno: što je tehnologija analize bolja, to postaje moguće sakriti male, pokretne ili podzemne aktivnosti.
Ako govorimo o velikim, trajnim tajnim objektima, danas je gotovo nemoguće sakriti njihovo postojanje i približnu lokaciju. Zato se ono što je zaista osetljivo sve više pomera:
-ispod zemlje — tuneli, hangari, komandni centri, laboratorije, skladišta;
- unutar običnih ili poznatih objekata — prostor koji spolja izgleda sasvim nezanimljivo;
- u pokretnim sistemima — ono što se može premestiti i nije vezano za jednu lokaciju;
- ali pre svega „ispod površine informacija“ — šta se razvija, koje su sposobnosti, šta se testira i čemu će služiti.
Satelit može da pokaže da je neko sagradio ogromnu planinu od zemlje, ali ne može da pogleda kroz nju. Zato su podzemni objekti danas verovatno najbliži klasičnoj predstavi „tajne baze“. Ali ni oni nisu potpuno nevidljivi: mogu se otkriti po ulazima, ventilaciji, energetskim vodovima, saobraćaju, promenama terena, građevinskim radovima itd. Dakle, tajna danas često nije: „Ne znamo gde je.“ nego: „Znamo gde je — ali ne znamo šta je unutra.“I to je, zapravo, mnogo zanimljivija vrsta tajne.
- unutar običnih ili poznatih objekata — prostor koji spolja izgleda sasvim nezanimljivo;
- u pokretnim sistemima — ono što se može premestiti i nije vezano za jednu lokaciju;
- ali pre svega „ispod površine informacija“ — šta se razvija, koje su sposobnosti, šta se testira i čemu će služiti.
Satelit može da pokaže da je neko sagradio ogromnu planinu od zemlje, ali ne može da pogleda kroz nju. Zato su podzemni objekti danas verovatno najbliži klasičnoj predstavi „tajne baze“. Ali ni oni nisu potpuno nevidljivi: mogu se otkriti po ulazima, ventilaciji, energetskim vodovima, saobraćaju, promenama terena, građevinskim radovima itd. Dakle, tajna danas često nije: „Ne znamo gde je.“ nego: „Znamo gde je — ali ne znamo šta je unutra.“I to je, zapravo, mnogo zanimljivija vrsta tajne.
PODZEMNA SKROVIŚTA NA EKS JUGOSLOVENSKOJ TEORITORIJI
Tokom poslednjeg rata na teritoriji BiH utvrđen je spisak 12 podzemnih vojnih objekata na osnovu kojih su snage EUFOR-a mogle izvršiti njihove inspekcije. Osim u BiH, podzemni objekti građeni su u Hrvatskoj (pet), u Sloveniji (tri), u Srbiji (sedam), u Crnoj Gori (tri) i u Makedoniji (dva). Četrdesetak podzemnih objekata građenih do devedesetih godina, prema nekim grubim procenama, stajalo je 90 milijardi dolara. Samo je kompleks podzemne vazdušne luke Željava, na granici BiH i Hrvatske, stajao 8,5 milijardi dolara, po drugima duplo manje Nedavno je jedan bivši političar-ekonomista izjavio da je bivša Jugoslavija bez tolikog odvajanja za vojne potrebe mogla još 70-ih godina imati standard tadašnje Austrije."
a spisku ovih objekata nalazio se najintrigantniji podzemni vojni kompleks aerodroma Željava u Bihaću, koji VFBiH nikada nije zaposela. U istu kategoriju spada i podzemni objekat Veliki Žep kod Han Pijeska. EUFOR je ovaj objekat zapečatio. Iako su se neki podzemni vojni objekti, kao Topčider u Beogradu i Han Pijesak, počeli graditi pre Drugog svetskog rata, njihova intenzivirana gradnja nastavljena je nakon Titovog sukoba s Informbiroom. Podzemni grad u Han Pijesku prostire se na 3.000 četvornih metara, a tunelima je povezan odvojeni niz prostorija. Tu su i luksuzno opremljene kuhinje, spavaonice, kabineti, dvorane za sastanke, telefoni i sredstva veze, posebni agregati za struju, rezervoari za gorivo i ostalo. Sve je to omogućavalo boravak 500 ljudi izoliranih pola godine.
Tokom poslednjeg rata na teritoriji BiH utvrđen je spisak 12 podzemnih vojnih objekata na osnovu kojih su snage EUFOR-a mogle izvršiti njihove inspekcije. Osim u BiH, podzemni objekti građeni su u Hrvatskoj (pet), u Sloveniji (tri), u Srbiji (sedam), u Crnoj Gori (tri) i u Makedoniji (dva). Četrdesetak podzemnih objekata građenih do devedesetih godina, prema nekim grubim procenama, stajalo je 90 milijardi dolara. Samo je kompleks podzemne vazdušne luke Željava, na granici BiH i Hrvatske, stajao 8,5 milijardi dolara, po drugima duplo manje Nedavno je jedan bivši političar-ekonomista izjavio da je bivša Jugoslavija bez tolikog odvajanja za vojne potrebe mogla još 70-ih godina imati standard tadašnje Austrije."
N
"To je nepojmljivo, tako nešto ne postoji nigde, to je celi fantastični vojni podzemni svet opremljen za duži boravak nakon atomskog udara", izjavio je nemački pukovnik, član štaba EUFOR-a, evropskih vojnih snaga u BIH nakon detaljne inspekcije podzemnog grada, glavnog zapovednog mesta nekoliko štabova bivše Jugoslavije. (izvor military forum)
R U S I J A
KOTELNIČKO SKLONIŠTE
Zahvaljujući dopuštenju glavnog urednika Ruske reči prenosim tekst o objavljenoj tajni o Kotelničkom skloništu.
"To je na prvi pogled najobičnija jednospratna stambena zgrada u Kotelničkom sokaku. Ko ne zna, taj ne može ni da poveruje da vrata i prozori na toj kući nisu pravi, tj. da je iza njih goli zid. A sa druge strane zida se krije gvozdena kupola visoka devet i široka šest metara...
Ispod ove neugledne zgrade u Kotelničkom sokaku u Moskvi nalazio se bunker visine zgrade od 17 spratova. Fotografija iz slobodnih izvora. Ovo je orvi bunker sa koga je skinut pečat državne tajne.
Kako su pokazala istraživanja, ulaz je najslabija tačka protivatomskog bunkera. Upravo zbog toga je ovaj specijalni objekat konstruisan tako da u njega ne može da prodre ni jedno zrnce radioaktivne prašine, te je bezbedan ne samo od radijacije, nego i od udarnog talasa i svetlosnog zračenja.
Sa istim ciljem su konstruisana i specijalna vrata, teška dve tone. Osim toga, bunker se nalazi pod zemljom na dubini od 65 metara,što je ravno visini zgrade sa sedamnaest spratova.
Ekskurzija u muzeju.
U vreme Hladnog rata Sovjetski Savez se temeljno pripremao za Treći svetski rat. Tada je na teritoriji bivšeg SSSR-a izgrađeno oko hiljadu protivatomskih bunkera. Poslednji je počeo da se gradi 1989. na Krimu, ali se odustalo od gradnje pre nego što je bunker završen.
A ovaj u Moskvi, u ulici Taganka, pod nazivom„Bunker-42“, jedini je sa koga je skinut pečat državne tajne, posle čega je pretvoren u Muzej hladnog rata.
Bunker je četrdeset godina služio kao specijalni objekat. Njegova izgradnja je počela još 1951,za vreme Staljina, a završena je 1956, posle njegove smrti.
Svi su mislili da je tu toalet za vojnike
Prvo što zaintrigira posetioca je odlična kamuflaža bunkera.
Zaista, nikome nije moglo pasti na pamet da se ispod obične jednospratne kuće na površini od sedam hiljada kvadratnih metara nalazi komandni punkt strateške avijacije.
„Uopšte nije bilo moguće da neko to pomisli.Preduzimane su sve mere da se stvori iluzija normalnog života u zgradi.Svetlo se ovde svako veče palilo, a ujutru gasilo“, priča kustos Muzeja Hladnog rata Aleksej Aleksandrov.
Specijalni objekat je radio non-stop. Ovde je u jednoj smeni svakodnevno radilo 600 ljudi: telegrafisti, telefonisti, vezisti,šifranti...
Nije bilo moguće pustiti odjednom toliko ljudi iz zgrade, zato su uniformisana lica puštala u zgradu po tri čoveka u određenim intervalima. Na isti način su bunker napuštali oni koji su odradili svoju smenu. Žitelji Kotelničkog sokaka bili su uvereni da ti ljudi jednostavno idu u toalet. Ako bi neko bio baš mnogo radoznao, vojnicima je naređeno da kažu: ovde se nalazi stručna biblioteka.
Zalihe namirnica u bunkeru bile su dovoljne za mesec dana samostalnog funkcionisanja
Stručnjaci koji bi bili privremeno upućeni u specijalni objekat dovoženi su na radno mesto vezanih očiju. U bunker je moglo da se uđe i kroz tajne tunele. Jedan je, naprimer, napravljen između „Kurske“ i„Taganske“ stanice metroa, a drugi je povezan sa „Taganskom kružnom“stanicom. Tunelima se stizalo u četiri cilindrična bloka od kojih je svaki imao svoju posebnu funkciju.
„U bloku broj četiri je bila komanda. U susednom, prvom bloku bili su telefonisti, telegrafisti, šifranti, vezisti i drugi stručnjaci.U drugom bloku se nalazila aparatura za veze, a u trećem sve što je potrebno za funkcionisanje specijalnog objekta“,objašnjava Aleksej Aleksandrov.
Objekat je imao sopstvene agregate, sistem ventilacije, pa čak i dve bušotine za artešku vodu, a zaliha je bilo dovoljno za ceo mesec samostalnog funkcionisanja. Sve ovo posetioci mogu da čuju od radnika muzeja. I ne samo da čuju, nego i da vide svojim očima.
„Hladna priča“ili Muzejska prašina
U bioskopskoj sali se grupama posetilaca prikazuje dokumentarni film „Hladna priča“. Film govori o vremenu sukoba između SSSR i SAD, o trci u naoružanju, o napetoj međunarodnoj situaciji...
Na ekranu se smenjuju prepoznatljivi kadrovi filmske hronike: nuklearna eksplozija u Hirošimi i Nagasakiju, Čerčilov govor u Fultonu, Kurčatov, Semipalatinski poligon za nuklearne testove u Kazahstanu, rakete srednjeg dometa...
Obavezna tačka u programu posete muzeju je imitacija lansiranja rakete sa nuklearnom bojevom glavom kao odgovor na udar Amerikanaca.
Bunker je građen tako da traje vekovima, a da nijedno radioaktivno zrno prašine ne prodre u njega. Doduše, ovde ipak ima prašine, ali ona uopšte nije opasna, jer to je obična, muzejska prašina.
izvor ruskarec.ru / nažalost povučena zbog zabrane ruskih medija
BAZE ICBM u Rusiji
Коментари
Постави коментар